Свашта се у свијету продаје, па можда и ми да продамо нашу причу о пропуштеним шансама. Сигурно да има довољно људи на свијету који би вољели да виде једну такву земљу
Пречка Пеђе Мијатовића још увијек мучи многе људе. Све се још тресе. Али није то само пропуштена прилика, то није обичан жал. Има људи који уживају у креирању алтернативне историје. Ех, да су се савезници искрцали у Далмацију, све би другачије било. Да је краљ Никола стигао Вапором што би било. Да се Мило повукао након референдума. Какви би били спортски и музички резултати да није било деведесетих. Ко би још осим Андрића добио Нобелову награду да се није заратило. Много је тих невјероватних прича у које се апсолутно вјерује.
Још се прича да је армија Југославије била друга војна сила у Европи, али се заборавља да смо се побили међу собом. Сви су ладно повјеровали у свемирски програм Југославије због документарца “Хјустон имамо проблем”.
Прича се и даље да је у Тузима била предвиђена изградња тркачке стазе за Формулу 1. Генерације су причале о жичари Ловћен – Котор, којој тек сад видимо обрисе. На сваком ћошку и планини има нека прича, план да се изгради фабрика воде, фабрика аутомобила или бродова, него ето, одустали су јер је негдје запело. Прича остаје.
И тако редом. Сваки таксиста био је талентован за спорт, сваки избацивач талентован криминалац, од људи до природе, у свему постоји нешто “неискоришћено”. Колико само неиспољених пјесничких талената ради у општинама. Наравно, неко други је крив, сплет околности, злобници, урокљиве очи, талас историје или судба клета.
Када се говори о Црној Гори, обично се говори као о земљи пропуштених шанси. Као и кад се говори о еколошкој држави. Све је на пола пута, а сви велики пројекти личе на оне из филмова Живка Николића. Некоме фале два испита, па је читав пројекат кљакав. Негдје шкрипи, нешто не функционише, а шанса је била велика, али ипак, пропуштена.
Зато не би лоше било брендирати Црну Гору као државу неискоришћених прилика. Поставити табле на којима пише: “Неискоришћен видиковац”. Или “идеално мјесто за музеј али га нема”. Па чак и табла: “Овдје би могла бити фабрика чаја али је нема”.
Можда би такав третман допринио да људи схвате да потенцијала има, само га нико не користи како треба. Свега наизглед има, али резултата нема. Иначе, да је другачије, не би колона ка скијалишту у сред сезоне била таква да људи више траже паркинг и путују до скијалишта него што проведу у скијању.
Не би свака прича о нашем потенцијалу имала рубрику “али”, након које почињу изговори зашто нешто није како би могло бити. С тога није лоше искористити тај потенцијал “неискоришћеног”. Да кажемо свијету, “добродошли у земљу која није умјела да искористи све што има”. И то је концепт, није ни то лоша прича. Свашта се у свијету продаје, па можда и ми да продамо нашу причу о пропуштеним шансама. Сигурно да има довољно људи на свијету који би вољели да виде једну такву земљу.
Довољно је провести људе кроз парламент, обићи Цетиње, Плав, Никшић или Ћемовско поље, људи ће лако видјети чега све нема, а што би се ту могло замислити. Управо то би био слоган, “Замислите другачију Црну Гору”. Другачија земља од свих, земља која је успјела све да пропушти, иако је имала све предуслове. Звучи као бајка, али нажалост није. Стварно је, потпуно неискоришћено. И то је таленат, пропустити баш све. Није ни то лако постићи.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
