Како је фреска „Бели анђео“ са призором објаве васкрсења и победе над смрћу доказала њихову истинитост у свом овоземаљском трајању?
Иако је својевремено на светској изложби у Паризу 1961. године „Успење Пресвете Богородице“ из Храма Свете Тројице манастира Сопоћани проглашено најлепшом средњовековном фреском на свету, најпознатија српска фреска је „Бели анђео“, ремек-дело непознатог аутора настало у 13. веку. Ова фреска из Цркве Вазнесења Христовог, манастира Милешево, представља вредносни врхунац српског средњовековног сликарства.
Опомињући Крик
Издвојен из композиције „Мироносице на Христовом гробу“ милешевског храма, „Бели анђео“ је постао општепознато глобално национално знамење. Тај статус је добио и у масовној култури у којој је његова избледела симболичка вредност највеће хришћанске тајне васкрсења замењена атрактивним знаком на омотницама разних производа и туристичким сувенирима. Претворен у профани заштитни знак, остао је незаштићен од раља комерцијалних и маркетиншких злоупотреба које су инфлаторном продукцијом његове слике обесмишљавале њену вредност и претварале је у садржај кича. Њено извиривање из канти за отпатке и дивљих депонија није било само упозорење поред пута којим смо се све брже кретали већ и опомињући крик да би неодговорним поигравањем са сопственом традицијом и одрицањем од принципијелног чувања њених вредности зарад привидне прагматичне користи могли лако да будемо одбачени и завршимо на цивилизацијском ђубришту.
Такав однос према вредности израз је и нихилистичког духа времена који битне садржаје колективног памћења претвара у културни самозаборав. Будући да је и такав заборав само дубља форма памћења, битне културне вредности оличене сликом „Белог анђела“ неминовно се откривају у тренуцима најдубље кризе као упориште успостављања и стварања новог животног смисла. Као што је у имену појединца задата и могућност његовог понекад парадоксалног животног потврђивања, тако је и фреска с призором објаве васкрсења и победе над смрћу доказала њихову истинитост у свом овоземаљском трајању.
Наиме, након тровековног постојања и немилих историјских околности условљених падом у турско ропство, милешевска црква је у 16. веку, после обнове Пећке патријаршије, поново осликана, тако што је преко старог стављен нови живопис.
Ренесанса зачета у Милешеви
Прекривена малтером, фреска је привремено потиснута у културни заборав који је током вековног робовања био сигурна форма памћења. И у потоњем периоду светиња је поново рушена, а у том стању је била до средине 19. века када је започела њена обнова и поновно откривање „Белог анђела“. Увек обнављан после страшних рушења, манастир је својим васкрсавањем потврђивао духовну снагу и обновитељску моћ места на којем је опстајао. Тим васкрсавањем је доказивао континуитет свог постојања, јер и док је био у рушевинама, храм је био место окупљања српског народа у време великих празника и остао значајна тема његовог духовног стваралаштва.
Када се поново указао са зида милешевске цркве, „Бели анђео“ је најпре својом естетском вредношћу фасцинирао знатижељне. Артур Еванс, познат по потоњем откривању минојске културе на Криту, задивљен његовом лепотом, истиче крајем 19. века да се она може мерити уметничким дометима оствареним у делима познатих ренесансних мајстора. Сматрајући да он има идентичне одлике као и сликарство Ђота, тврдио је да се без познавања српске средњовековне уметности не може адекватно разумети ни ренесанса у Италији.
Теза да је идеја ренесансе започела у Милешеви знатно пре раних италијанских сликара одбрањена је потом као докторски рад крајем минулог века у Француској. Легитимитетом у оквиру највишег академског захтева, потврђена је уметничка и цивилизацијска вредност „Белог анђела“ и у нашем времену. Не престајући да буде оно што је одувек био, он је аутентичан израз непосредне повезаности са античким културним наслеђем и његовим духовним континуитетом на подручју Балкана чији су житељи знали да чувају запамћено, преносећи га будућим генерацијама.
Жив није међу мртвима
Таква меморија садржи духовну традицију која чинећи излишним свако њено измишљање и домишљање својом вредношћу осмишљава створено и даље стварање. Зато обнова вредности традиције подразумева и одговарајући контекст како у прошлом, тако и у садашњем времену. Када је реч о контексту самог призора представљеног композицијом „Мироносице на Христовом гробу“, онда се издвајањем једне фигуре зарад њеног посебног и неадекватног показивања поништава целина као претпоставке њене истине. Таквим поступком је фрагмент са анђелом постао мања композиција и названа „Анђео на Христовом гробу“ представљена без референтне целине са заспалим чуварима и мироносицама којима се он обраћа.
Мироносице су жене које су дошле у прво недељно јутро после Христове сахране да изврше обредно помазање његовог тела. За разлику од Лукиног и Јовановог описа у којима им се приказују два анђела у људском облику, у Матејевом јеванђељу, написаном крајем првог века према старијем Марковом тексту, на основу којег је насликана милешевска композиција, оне виде само једног анђела. У тренутку док се питају ко ће им померити камен с гроба, примећују да је то већ учињено и тада виде архангела Гаврила обученог у блистави бели хитон како седи на одваљеном камену. Док су стражари, који су чували ово место, плашећи се изузетног призора, утонули у дубок сан, анђео обавештава мироносице да не траже живог међу мртвима, јер је Исус устао из гроба и својим васкрсењем испунио оно што је говорио.
Тајанствени поглед
У ликовној представи овог призора, анђео је и приказан у тренутку када мироносицама објављује Христово васкрсење. Иако је фигуром „Белог анђела“ показао да влада линеарном перспективом, уметник се у представљању Христовог гроба послужио вертикалном перспективом да би његову просторну удаљеност приближио сликајући је у дводимензионалној површини. Тако је визуелни садржај гроба, који се у стварности налази хоризонтално иза првог плана, усправљен и приказан вертикално.
Комбиновањем две перспективе, уметник је настојао да упути посматрача на реалност изван просторно-временског оквира саме слике, тако што је транспозицијом просторне, приказао свевремено становиште анђела чије је свевидеће око сагледало недокучиву тајну васкрсења. Иако спада у невидљиве силе, он се указао мироносицама искорачивши из своје божанске у овоземаљску, видљиву реалност. Са свог ванвременог становишта, он с фреске, без обзира на положај посматрача, сваког гледа у очи, а тај његов тајанствени поглед се често пореди с мистериозним осмехом Леонардове „Мона Лизе“. Држећи штап у десној руци, кажипрстом леве шаке показује на гробни садржај симболисан спирално увијеним платном из којег је Христос васкрсао. На упитну ситуацију одсуства умрлог, одговор је дати знак покрета руке и кажипрста ка празном платненом омоту. Одговарајући мироносицама на њихово тражење мртвог Исуса тим експресивним знаком, он не открива све оно што оне желе да сазнају, јер се датим поузданим знаком и неоспорним доказом у виду погребног платна и скрива велика тајна васкрсења.
Претходно каоп потоње
Празно гробно место које је остало након овог догађаја уметник је представио потпуно другачије. Платно на које показује анђео и даље је у облику тела, а његовом вертикалом само је наглашен хоризонтални гробни положај. Будући да без свог унутрашњег садржаја не би могло да има такву форму, утисак је да је у том платну још увек Христово тело, а да спирални омот у виду пет сукцесивних делова једне целине наговештава кретање ка његовом преображају, односно васкрсењу. Показујући, дакле, место где је лежао Исус, анђео означава његову празнину почетним стањем омотаним платном које скрива васкршњу тајну божанског духовног преображаја. Као и у просторној, тако је и у временској перспективи са становишта временског тоталитета, претходно је приказано као потоње, јер се васкрсом Христос преобразио и постао непрепознатљив у свом даљем овоземаљском постојању које је завршено његовим вазнесењем коме је и посвећен храм у Милешеви.
Налик чаури из које би требало поново да се роди и у новом виду васкрсне тело, платнени повој у својој вертикалној пројекцији симболизује усправљање, устајање из мртвих. И управо та вертикала твори с хоризонталном линијом, продуженом у смеру од анђеовог кажипрста, невидљиви крст као духовно средиште самог васкрсења. Премда на крст упућује и пресек хоризонтале и вертикале анђеовог тела у седећем положају, значење овог хришћанског симбола јасно показује укрштај његове испружене леве руке и штапа који држи у десној руци. Тај видљиви знак је само означитељски део означеног у невидљивом крсту као темељу духовног у православном хришћанству.
Обасјан васкрслим чудом
Милешевски манастир је место на којем се лепотом „Белог анђела“ обзнањена духовна вертикала континуитета античке традиције пресеца с хоризонтом наше реалности, који је у некадашњем интуитивном поимању света означен управо на овом подручју његовом осом, што као Catena mundi дели Балканско полуострво од истока ка западу, и твори балкански крст.
Будући да представља егзистенцијално и етичко одређење хришћанина, крст није само његова датост с којом се суочава у својој средини већ и његова животна задатост коју открива као своју будућност. У познатим Његошевим стиховима из „Горског вијенца“: „Крст носити нама је суђено, / страшне борбе с` својим и с` туђином. / Тежак в`јенац, ал` је воће слатко! / Воскресења не бива без смрти“, ношење крста је симбол неминовне и тешке животне борбе која очекује сваког. Тај венац од трња резултира слашћу победе која новим, васкрслим животом превазилази цену коју појединац може платити на свом животном путу. Уз љубав и наду, вера симболизована крстом је претпоставка животног самопотврђивања и остварења немогућег. Скривена у овој слици, тајна духовне моћи милешевског „Белог анђела“ исијава из средишта његових манифестних и латентних крстова као хришћанских симбола. У црним данима општељудских невоља, овај анђео зрачи надом у могућност њиховог превазилажења и човековог спасења у овоземаљској реалности. Обасјан васкрсним чудом, појединац добија подстрек да животним подвигом потврди моћ вере да буде и оно што бити не може, а у том смислу и прелажење из смрти у живот.
Суочени с тајном
Познато је да човек остварује и постаје оно у шта верује, али уколико хришћанин не верује у Христово васкрсење као реалан догађај, онда остаје без духовне моћи остварења свог идентитета. Вера је, према апостолу Павлу, не само основ нашег надања већ и потврда невидљивог (Јевр. 11, 1), због чега човекове утопијске тежње добијају снагу остварљивог. Преводећи невидљиво у видљиво, немогуће у могуће, иза њених разних бивствујућих облика скривено је само биће веровања које и очекивано чини реално постојећим. Једно од тих очекивања је и само васкрсење као средиште Христовог учења чије је прихватање у овоземаљском свету битан чинилац његовог остварења. У раном хришћанству тај моменат је био посебно значајан, па је у гностичком неканонском јеванђељу по Филипу остало забележено да греше они који сматрају да ће без прихватања васкрсења за живота, васкрснути када умру. Касније је овај психолошки аспект значаја вере замењен социјалним и идеолошким обећањем да ће по другом Христовом доласку сви мртви васкрснути и да ће им он судити. Од некадашњег истицања значаја вере остале су Христове речи да ће оног ко њега призна међу људима, односно ко прихвати његово учење, и он њега признати пред оцем својим, што показује значај овоземаљског и вере за остварење оноземаљског и божанског.
Иако седи на великом камену, архангел Гаврил је приказан раширених крила чија динамика изражава његову духовну енергију сливену у покрет његове руке којом показује на гроб као место Христовог васкрсења. Будући да су у том покрету сажете речи које је анђео упутио мироносицама, његово значење је, дакле, несхватљиво без оних којима се на овај невербални начин, језиком тела, обратио. То иницијално значење покрета, постаје важно и за посматрача ове слике, који суочен са њеном великом тајном, доживљава да се и њему анђео обраћа.
У праску белине
Од анђеових крила, преко његове руке до погребног платна на које показује, препознајемо небеску, земаљску и хтонску реалност као делове јединственог света у којем васкрсење упућује на постојање скривеног, божанског поретка у којем јединствен енергетски круг, оцртан светачким ореолом анђела, сугерира његово савршенство. Потпуно кохерентан у свом божанском савршенству, тај свет је отворен за човека, на шта упућује и рецепција слике чији је посматрач њен битан чинилац који својим присуством потврђује и осмишљава њено постојање. Његов динамички доживљај, релативизује њену статичност и приступом у духовно и невидљиво маргинализује њен материјални и видљиви аспект. Од илузорне ефемерне реалности видљивог, слика „Белог анђела“ усмерава ка невидљивом и трајном које осмишљава постојеће, оно што јесте и што ће бити.
Покрет анђеове руке колорно повезује његов хитон с погребним платном у јединствену енергију белине као симболом светла које у свом видљивом спектру садржи све боје и обзнањујући васкрсење показује почетак новог живота. У том праску белине рука анђела води око посматрача ка средишту слике и омогућује му да датом енергијом сам настави даље до сопственог открића најдубље тајне. Доживљај велике светлости омогућује му да осети да је део нечег већег од себе и да се учествовањем у том збивању и сам преображава и припрема за суштинско поимање тајне васкрсења. У том мистичком аспекту, урањањем у дубину духовног светла, он открива бескрајан божански простор у себи. И управо тај обредни аспект рецепције ове слике показује да разлика између њене мистичке суштине и профане ритуализације разјапљује бездани амбис који прети данашњем човеку, неспремном да сагледа духовне вредности сопствене традиције као своје егзистенцијално и животно упориште.
Бојан Јовановић
Извор: Печат
