Пише: Небојша Поповић
У само неколико мјесеци Београд су посјетили предсједник НР Кине, Си Ђинпинг, те лидери двије водеће и најзначајније земље ЕУ, канцелар Олаф Шолц, и француски предсједник Емануел Макрон. Последњи значајан догађај је јавно обзнањивање да су Србија и САД потписале споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике, што је први споразум о стратешкој сарадњи икада између двије земље.
Српски предсједник Александар Вучић је такође недавно добио јавни позив од руског предсједника Владимира Путина да присуствује на самиту земаља БРИКС-а који се од 22. до 24. октобра одржава у Казању. Спекулише се да је вјероватноћа да Вучић оде на поменути самит у најбољем случају 50-50.
Коментаришући посјете Макрона и Шолца Београду, бивша потпредсједница Владе Хрватске Весна Пусић казала је за Н1 да је за цио регион „опасан такав однос европских лидера према Србији“, алудирајући на тобожње „специфичне аспирације“ које по њеном мишљењу има Београд. Пусићевој није по вољи ни рад америчког амбасадор Хила у Београду, који је, узгред апсолутно најутицајнија личност међу свим америчким амбасадорима на Балкану.
„Они (САД) више размишљају о томе да треба да направе савез са најјачим па онда са осталима. Мислим да ће морати да мијењају ту политику. Ово што су направили европски лидери је веома опасан сигнал“, рекла је бивша потпредсједница Хрватске.
Небојша Поповић: Украјина као житница Европе и геополитика хране
Пусићева наравно, попут њених сабораца из бившег пораженог режима у Црној Гори, сматра да би она најбоље могла научити Вашингтон, Берлин и Париз шта је заиста у њиховом интересу. И она као и Мило Ђукановић, који је недавно прекорио Запад због „површности“ политике коју је „генерисао монопол једне супер силе“(САД) одбија да прихвати да је оно што се тренутно дешава на Балкану дугорочно једино логично.
А то је да велике силе прво не праве савезе са „свима осталима“ како се изразила Пусићева, да би на концу притиснули оне најјаче. Те да ће прије бити да је то историјски инцидент. Наравно за Загреб као и све остале у региону који повратком ствари у нормалне токове губе на свом релативном значају и утицају, то није охрабрујућа порука. Нарочито то није охрабрујућа порука за следбенике Ђукановићеве политике у Црној Гори, као човјека који је читаву своју каријеру изградио на платформи да Црну Гору у макрорегионалним оквирима претвори у геополитичку полугу за притисак на Београд.
Напросто, једном када је таквом приступу Запада истекао рок трајања, а то се морало догодити, многи су се нашли на непознатој територији. За несналажење Хрватске то и није тако неочекивано с обзиром на њену ипак младу државност и немање искуства у погледу геополитичких дилема и ребуса. За Црну Гору то је нажалост много опасније јер је Ђукановић успио да за само неколико деценија остави значајно подијељено и антагонизовано становништво. Пред судом историје ДПС никада неће моћи довољно да се оправда због заваде међу браћом.
Србија као централна и земља са далеко највећим потенцијалима на Западном Балкану увијек ће бити у жижи интересовања, а зашто то не казати, каткад и удварања великих сила. То је геополитичка чињеница дугог трајања против које аргументи не важе, и која ће нарочито бити значајна у свијету који је на прагу промјене свјетског система. У питању је околност коју ће морати да цијене и да јој се прилагођавају све околне земље без обзира ко био на власти у Београду.
