Пише: Небојша Поповић
Поједини медији пренијели су да су уочи гласања за повјерење предсједнику Скупштине Андрији Мандићу, ПЕС, ЗБЦГ и Демократе упутиле упозорење партнерима из мањинских странака да не гласају за смјену предсједника Скупштине. У противном, порука је да оне мањинске странке које подрже Мандићево разрешење више неће бити дио извршне власти.
Да ли је тачно да је дошло до поменутог „ултиматума“ није са сигурношћу познато, али оно што је сигурно јесте да је гласање о повјерењу предсједнику Скупштине еквивалентно гласању о повјерењу Влади.
Дакле, на мини испиту ће у четвртак бити актуелна парламентарна већина.
Сваки сценарио који би значио нешто друго осим подршке Мандићу био би сигнал да парламентарна већина више не постоји и да је односе неопходно преиспитати. У најкраћем, они субјекти који би евентуално гласали за смјену предсједника Скупштине не би требало да чекају на подстицај да сами крену ка излазним вратима Владе. То је абецеда политике у друштвима гдје се зна елементарни ред.
Драгослав Рашета: Нова дипломатија САД – Трампов „обрнути Кисинџер“
У претходном периоду јавност се прилично згражавала над потезима министра спољних послова Ервина Ибрахимовића који у црногорску дипломатију упорно враћа старе ислужене војнике Ђукановића, попут Ранка Кривокапића, Душанке Јекнић, Сита Ракочевића… Утисак је да шеф дипломатије упорно води неку своју спољну политику мимо остатка Владе.
Елем, Ибрахимовић засигурно зна да тако непопуларним потезима највише штете наноси управо човјеку који га је ту и поставио, а то је премијер Спајић. То је очигледно Ибрахимовићева мјера захвалности премијеру.
Истовремено Бошњачка странка годинама одбија да у Бијелом Пољу раскине коалицију са ДПС-ом на локалном нивоу. Да ли је потребно казати да би ускраћивањем подршке предсједнику парламента та политичка дрскост прешла у следећу, много злокобнију фазу.
Дритан Абазовић је слично својевремено такође уцјењивао Здравка Кривокапића монополом над безбједносним сектором. То није било тако давно и Црна Гора добро памти како се то завршило – нимало добро по тадашњег премијера, али на концу ни по саму Црну Гору. Утолико се сада управо ради ЕУ пута морају повући јасне границе које се не смију нарушити. Користити све могуће привилегије а не преузимати никакве обавезе није одржива позиција ни у политици ни у животу.
