Пише: Небојша Поповић
Иран је огромна земља која је територијално већа од Велике Британије, Француске и Њемачке заједно. Ако се Украјина може сматрати највећом европском државом(изузев Русије), онда сликовитости ради, ваља казати да је Иран безмало три пута већи од Украјине.
У Ирану постоје два велика планинска вијенца Заргос и Елбрус који чувају сјевер земље. Заргос стражари на граници са Турском и Ираком и завршава се готово код Ормуског пролаза у Персијском заливу. Елбрус је задужен за границу ка Јерменији, те се протеже дуж цијеле јужне обале Каспијског језера, и уз границу са Туркменистаном све до Авганистана. Видљив је из Техерана и уздиже се са сјеверне стране иранске престонице.
Будући заштићен географијом јер га окружују високе планине са три стране, те мочвара и вода на четвртој, у цијелој својој дугој историји Иран је успјешно одолијевао страним освајачима. Последња сила која се пробила кроз ову територију били су накратко Монголи, 1219 – 1221. године. Од тада планине и негостољубиве пустиње Персије уништавале су и обесхрабривале сваког ко би и помислио да се пробије кроз њих.
Уз то, процјене су да овдашњи модерни Иран има око 92,5 милиона становника, па су и у Техерану и у Вашингтону једнако свјесни да нико рационалан нема илузију да би војно могао покорити ту земљу. Ако се на то дода чињеница да је нарочито током 20. вјека дошло до срастања иранског идентитета са антизападним сентиментом, онда читава ствар постаје кудикамо компликованија.
Стратешки значај
Иран се налази између Истока и Запада. То је територија која повезује Персијски залив, Индију, шпиц Арабије, рог Африке и приступ Суецком каналу. Предсједник Реган у свом обраћању нацији из 1986. године покушао је Американцима да објасни да се „Иран налази на једној од најважнијих тачака на свијету“. Збигњев Бжежински у својој „Великој шаховској табли“, додијелио је Ирану због свог осјетљивог положаја улогу земље – „геополитичког стожера“.
С обзиром да Иран представља једну од стратешки кључних територија у великом мозаику Евроазије – а нарочито у контексту нових путева свиле – копнених и поморских артерија које би требало да прошарају читав евроазијски континент – а из којих суштински стоје двије водеће евроазијске силе – Кина и Русија, на овом мјесту треба подсетити и на значај Суецког канала и Палестине.
Наиме, Енглези су када су прогласили Балфурову декларацију о потреби стварања државе Израел, и те како имали у виду да је управо Палестина због свог положаја дословно тампон зона пред било каквом пријетњом Суецком каналу – једном од животно важних артерија Британског царства који су контролисали од 1888. године. Сличан стратешки положај такође има и израелска лука Хаифа која је до 1940. године била савршени терминал, или како ју је магазин „Тајмс“ називао – „каротидна артерија Британског царства“ за црно злато које долази из срца свијета са Истока.
Дакле, најкраће речено – сукоб Израела и Ирана је далеко више од тога, и баш због те чињенице је за свјетски мир много опаснији од Украјине. У питању је борба за превласт о томе ко ће и чији ће путеви свиле бити они који ће бити доминантни у будућности. Да ли путеви свиле које контролише Запад или путеви свиле Истока. Путеви свиле поморске силе Америке ил’ путеви свиле евроазијских сила Кине и Русије?
Како даље
Имајући све то у виду, а будући да ипак постоји свијест о Ирану као војно неосвојивој тврђави, у том смислу не чуди да Си-Би- Ес њуз пише о томе како Америка и Европа ових дана воде повјерљиве разговоре о томе ко ће водити Иран. Њемачки канцелар Мерц се тако искрено, али прилично безобзирно излануо изјавивши како – „Израел одрађује прљави посао за Запад“.
Дакле, циљ Запада у овој игри није освојити Иран војно већ добити промјену режима у Техерану, уз инсталирање прозападне марионетске власти.
За све то вријеме Трамп се отворено припрема за рат довлачећи у регион Блиског истока све више америчких ударних ефектива. Све је више аналитичара који вјерују да ће Трамп заиста и кренути у акцију.
Уколико Иран својевољно не пристане на промјену власти по диктату САД – иако је тешко и замислити да се на тај начин може одржавати власт у тој поносној земљи – онда слиједи сценарио од којега се многи са правом прибојавају.
Јер је мало изгледно да само бомбардовање Ирана може довести до његове капитулације, док копнена инвазија није опција. Сада је само енигма шта је крајњи циљ Вашингтона и да ли ће уколико не успије промјена режима уцјенама, Американци покушати да од Ирана направе хаотичну територију попут оних у Сирији и Либији. Али и то је велико питање да ли је у Ирану могуће јер је ријеч о древној цивилизацији.
На концу у оптицају је и она опција коју сви са зебњом избјегавају да помену, а то је она – нуклеарна. Баш зато је цијели свијет узнемирен јер је улог у овом рату далеко већи и значајнији од самог питања иранског нуклеарног програма или безбједности Израела. Улог је планетарна контрола и доминација – а то је већ casus belli због каквих су кроз историју почињали свјетски ратови…
