Пише: Небојша Јеврић
За сваку одсечену главу било којег Куча, Зеко Мали, књаз Данило Петровић, давао је дукат.
Кучи су избјегли у планине али су зато војници војводе Мирка клали дјецу у колијевкама и старце онемоћале, некад чувене јунаке и турдке зулумћаре.
Палили лешеве заједно са кућама.“Тијела ђеце су горела зеленим пламеном“, записао је Марко Миљанов.
Петар Плавшин Поповић, унук попа Мичете Поповића, није се вратио у изгорелу кућу. Преко Роваца и Мораче отишао је у Лимску долину. На Полицу, више Берана. Добио је сина Зарију, Зарија Радована а Радован Николу.
Ту негде и почиње ова прича. Никола се оженио Јевросимом Јевром Делевић која му је родила седам синова. А онда се разболио и умро.
Јевросима је уз помоћ Делевића подизала дечаке сањајући дан кад ће најстарији порасти и постати кућни домаћин.
„Коприва се гласом огласила, јер је многе од глади спасила“, говорила им је спремајући скроб од коприва са шаком брашна.
Јевросима је, да им завара глад, узимала гусле и гуслала.
Највише ону „Урош и Мрњавчевићи“ где Јевросима мајка каже Марку Краљевићу:
„Немој, сине, говорити криво,
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди бога истинога.“
Вуксан Јевра, како су га комшије звале, имао је шеснаест година када је први пут крену кроз Руговску клисуру у Метохију, по жито. Још није било коприва.
Проклетије под снијегом. Он са секиром на рамену, на брдском коњићу.
Кроз арнаутска села крао се ноћу.
За њим се вукао изгладнели, остарели хроми вук. Вуксан Јевра није хтио да бјежи. Сјахао је са коња и чекао га.
Вук је режао али се приближио није.
Пратио га је све до равнице.
Вратио се на Полицу са два џака жита. Један је продао а једним су се хранили дечаци.
И већ сутрадан крену опет кроз Руговску клисуру.
Били су инокосни међу Васојевићима. Завадила су се два моћна братства – Кастратовићи и Мујовићи, око ливаде Софијаче.
Пала је и крв. Софијача је однијела неколике главе. Јеврини синови су држали страну слабијима и кад је завршено, за њих није био опстанка на Мујовића брду.
Одселили су се у Тмушиће.
Ко му је име нађенуо није гријешио.
Четрдесетпрве било је ту преко двеста пушака, а сада је Тмушуће опустело и нема ни једног дима.
Остали су само закључани домови гдје су некад живели Поповићи, Јеврини синови, које је народ почео звати Јеврићима.
И тако нас тек четврти пас зову.
„Кад бих музла краву па ми се котао окобрља низастрану, требало ми је по дана да се спустим и да га вратим. И већ је било вријеме да се поново музе“, причала ми је баба.
Вуксан Јевра је био силан делија.
Овце су му се близниле, кућа пунила, братство ширило.
Али најмлађи Вукман никад није прежалио Софијачу и Брдо Мујовића.
Сањао је освету.
Била је касна јесен.
На Полици жито одавно пожњевено, довршено, смештено у амбаре.
Ноћ без месеца кад је Вукман кренуо, носећи нарамак луча, према кућама Мујовића.
Према амбарима са житом са Софијаче.
Кад су се Мујовићи избудили било је касно. Амбар је изгорио.
Вукман се кроза шуме вратио у Тмушиће.
Никоме ништа није говорио.
Патријарх Павле би после јела купио сваку мрвицу са стола.
Нема већег гријеха него уништити хлеб.
Те зиме су кућама Мујовића деца умирала од глади.
Вукман је у почетку ћутао али али је на крају Јевросими, већ остарелој, која је сједјела у столовачи на јастуцима, морао да каже.
И њој и Вуксану Јеври. Силном Вуксану Јеври.
Мати је извадила сасушену дојку и проклела га.
„Ван“, викнуо је Вуксан Јевра који је био кућни домаћин.
Вукман је дуго лутао по снијегом завејаној планини.
А онда се спустио низ Ругову до Дечана. Данима ништа није јео.
Тражио је исповијед.
На исповиједи је испричао све.
„Епитимија“, рекао је игуман. Старих.
Остао је до краја живота у Дечанима. Од њега нема потомства. Није се женио.
Допустили су му да буде црквењак. Али за његов гријех опроста није било.
Ове године ће сто година од како смо се спустили у жупу, у Бијело Поље.
Други дио фамилије је отишао за Пећ. Стрица Милоша су отела УЧК. Продали у резервне делове.
Госпа славјанска, велика пјесникиња Даринка Јеврић, и она од Јевриног трбуха, завршила је своје песничко дело у Приштини. „Зар је моја глава вреднија од главе монахиња из Девича“, рекла је и остала.
Мој отац је увек сваки комад хљеба са стола пажљиво купио.
Извор: РТ.рс
