Пише: Небојша Поповић
Одлазак руског предсједника Владимира Путина у Индију одмах након преговора са америчким изасланицима за Украјину, Виткофом и Кушнером, значајан је из много разлога. У питању је не случајно прва званична посјета руског предсједника Индији од почетка војне операције у Украјини 2022. године.
Русија и Индија су овом посјетом потврдиле пријатељство и веома блиску сарадњу што је од изузетног значаја за даљи ток решавања украјинске кризе, која наравно – није само украјинска. Ова посјета је претходила вишемјесечном траљавом покушају Вашингтона да удаљи Њу Делхи од Москве под пријетњом санкција.
Трампу потребан мир што прије
Доналд Трамп, наиме, искрено жели да приведе крају сукоб у Украјини, који је у својој суштини ипак руско-амерички. У Вашингтону су свјесни да је за танго потребно двоје, па је од доласка Трампове администрације стратегија да се истовремено врши притисак и на Москву и на Кијев да се сукоб оконча.
Једна од кључних полуга те стратегије био је да се на Москву врши притисак преко Индије која има огромне економске интересе са Русијом – да и не говоримо о томе да је та земља практично водећи посредник извоза руске нафте у Европу… Замјеник државног секретара САД, Кристофер Ландау, изјавио је да су европске земље од 2022. до 2024. године потрошиле више на руске енергенте него на помоћ Украјини.
План је међутим колабирао јер се ни Индија није показала вољном да наруши односе са Русијом. Напротив, неки озбиљни ауторитети за међународне односе тврде да је Трамп таквим приступом само погоршао односе са Њу Делхијем што ће се показати на штету интереса обје земље…
Али ствар колико год компликовано изгледала у бити је ипак једноставна. У Вашингтону знају да Украјини истиче вријеме и да ће позиција те земље, а посредно и САД као стране у сукобу, временом бити све неповољнија за преговоре. Трамп се није шалио када је недавно упозорио Зеленског да је почетком године (у фебруару) у руци имао много боље карте против Русије него данас.
Исход рата (ипак) на бојном пољу
Управо у том ребусу лежи кључ цијеле ситуације. Русији се сада очито не жури јер њене снаге на фронту имају иницијативу, док Трамп не успијева да стави под пуну контролу чак ни Зеленског, а камоли Кремљ чије су акције су у незападном свијету у међувремену додатно порасле. Путинов боравак у Индији је парадигма те цјелокупне слике.
Због тога људи попут професора Џона Миршајмера јавно тврде да ће рат нажалост, због неспремности обе стране за договор, на крају бити ријешен потпуним колапсом украјинских снага на бојном пољу. Управо то или нешто слично је сценарио који САД желе да избјегну по сваку цијену.
Показивање добре воље
Да је Америка заиста вољна да одобровољи и поправи односе са Русијом најбоље указује најновија Стратегија за националну безбједност САД-а, коју је „Волстрит џурнал“ окарактерисао као „хладан туш за Европу“, гдје се земље Старог континента приказују као „непослушне државе у опадању“… док се Русија више не помиње као „директна пријетња“ по САД.
САД у међувремену најављују обнову своје нуклеарне тријаде. Позиција силе је једина позиција која у међународној арени гарантује очување властитих интереса. Али са друге стране велика моћ са собом носи и велику одговорност. То је старо правило које савршено разумију и у Вашингтону и у Москви. Можда је баш зато прије неки дан бивши помоћник шефа Пентагона, Стивен Брајен, изјавио да САД због „непромишљености европских политичара“ неће допустити да ЕУ учествује у преговорима о решавању украјинског сукоба.
Америци је очито потребно окончање ратног пожара у Украјини, али под брзим условима који и даље могу бити повољни за Вашингтон. Право питање је да ли је то икада било изводљиво јер су коријени украјинског сукоба исувише дубоки. Са друге стране је Москва која не жели само за окончање сукоба већ одрживи – Мир.
А то би значило да ће за окончање рата бити потребно да се договори много тога, нова безбједносна архитектура свијета, али и комплетно укидање економских санкција Русији од стране Запада…
