Пише: Небојша Поповић
28. маја 1908. године, Арнолд Вилсон, поручник британске војске послао је у домовину шифровани телеграм који је једноставно гласио: „Види Псалам 104, стих 15, другу реченицу“. У том псаламском стиху – „лице се свијетли од уља“. Вилсон је био поручник за обезбјеђење налазишта нафте у Ирану. Након година безуспјешног трагања, и готово на измаку снага, финансија и стрпљења, Британцима се коначно посрећило да пронађу огромно налазиште црног злата.
Византијски аутори касног средњег вијека редовно су писали о разорној моћи „медијанске ватре“ – материје направљене од петролеја, за коју су мислили да мора потицати од наслага насталих површинским цурењем у сјеверној Персији… Почетак 20. вијека је био вријеме када се вјеровало да је нафта ресурс будућности. Тако је остало до данас.
Откриће нафте и реперкусије које оно собом носи преобликовало је како историју свијета тако и Ирана. Из шездесетогодишње концесије коју су Британци добили почетком 20. стољећа да траже природни гас и нафту, настала је Англо-персијска нафтна компанија, која ће се након неког времена прозвати Бритиш петролеум. Читав посао убрзо је презрела Влада њеног височанства. Британци и Иранци, међутим, нису имали много тога заједничког. Културни јаз је би очигледан.
Небојша Поповић: ЕУ дочекала судбину какву је намијенила Црној Гори
На то треба додати отворени презир који су Британци гајили према Иранцима. Британски амбасадор у Техерану Персијанце је називао „смрдљивцима“ и „подмуклим дивљацима“. Слично је било и у осталим протекторатима на Блиском истоку, па је његов колега у Ираку тражио чак да се руше куће само како би „проширио башту британске амбасаде“…
Да ствар буде гора, Иранци су гледе експлоатације нафте имали дојам да се на њиховом тлу развија индустрија у којој они уопште не учествују. Поента није била толико у новцу колико се та стара цивилизација осјећала отуђеном и пониженом.
Као један од производа све дубљег неповјерења према Британцима, временом се на челу Ирана појавио Мохамед Мосадик. Један британски дипломата презриво га је описивао да „прилично личи на коња за вучу и наглув је, па слуша напетог али иначе потпуно безизражајног лица“. Те да „увијек прилазу саговорнику на петнаест сантиметара и лако мирише на опијум“… Исти посматрач је примијетио да на Мосадика „аргументи немају утицаја“…
У својој бахатости и охолости Британци су га тешко потцијенили. Иако су га се на послетку отарасили, Мосадик је остао духовни отац бројних наследника широм Блиског истока. Нешто слично томе видимо и данас. Чини се да је потцјењивање других особина која иде уз империју. Но, у случају Ирана ни бољи услови око расподјела прихода на продају нафте нису много значили. Никакав новац не може да надокнади губитак достојанства, а Мосадик је само говорио оно што су Иранци инстинктивно осјећали – да је неправедно да тај народ нема готово никакве користи од блага које лежи испод земље њихових отаца.
Убрзо је расна мржња између Британаца и Персијанаца експлодирала, а прилику да попуне вакум у Ирану вјешто су искористили Американци, па је умјесто Би-Би-Сија у ту земљу 1949. стигао „Глас Америке“… Становништво Ирана је морало да прође и ту лекцију о „демократији“ и „слободном свијету“…
Суец и Ормус – кључеви за контролу свијета
Елем, Британска империја је за само четири деценије током 20. вијека од господарице планете постала другоразредна сила са капом у испруженој руци. Два кључна смртоносна ударца за царство била су одузимање нафтних поља Ирана спрегнутим са Ормуским мореузом и губитак контроле Суецког канала. Хенри Кисинџер неће случајно Суецку кризу описати као преломан догађај који је означио крај европских сила као битних и великих.
Али претходно такође ваља указати да је осим Ирана као можда најважније тачке на Путу свиле, управо Палестина била означена као стратешка територија коју су Британци сматрали критичном за контролу Суеца. Да би то и осигурали Британија је кроз Балфурову декларацију снажно подржала стварање државе Израел која ће до данашњих дана остати симбол моћи и спољашњег мијешања Запада на Блиском истоку.
Дакле контрола над Суецом и Ормусом били су и остали у средишту нове велике игре. И ако то знамо, улога модерне државе Израел, поред свих религијско-есхатолошких димензија, са становишта ледене геополитике постаје знатно мање мистична и магловита. Све се своди на то ко ће контролисати нафту и виталне поморске и копнене путање и коридоре. Данас је једина разлика што је улогу Велике Британије од друге половине 20. стољећа преузела Америка.
САД су замијениле Велику Британију – али су расна нетрпељивост и мржња према западњацима остали исти, или како је то 1964. године дефинисао ајатолах Хомеини: „Нека амерички предсједник зна да је он у очима иранског народа најодвратнији припадник људске врсте“.
И док сада посматрамо драму Иранског народа којем је пало у дио да се преко његових леђа прелама судбина свијета – ваља се подсјетити и на опаску америчког предсједника Ајзенхауера који је казао да је са аспекта интереса САД „суштински важно да се Арапи не наљуте на све нас“.
Утолико, ратна авантура Доналда Трампа, како год се завршио рат са Ираном, неминовно ће, између осталог, покренути и питање односа Арапа са Американцима које је директно спрегнуто уз статус и судбину петродолара. Отуда и тако наглашена нервоза у Вашингтону због Ирана и Израела, јер је свима јасно да се положај доминантне суперсиле не само потврђује већ и губи на тим кључним двају тачкама планете – на Суецу и Ормусу.
