Пише: Небојша Поповић
„Тада нисам вјеровао, као што не вјерујем ни сада, да ико треба да се бави искључиво политиком. За човјека је страшна несрећа ако почне да осјећа како му средства за живот и срећа зависе од останка на функцији. Такво осјећање га спрјечава да буде од стварне користи народу док је на функцији и увијек га ставља под страшан притисак да изда своја увјерења само да би задржао функцију“
Теодор Рузвелт, 26. предсједник САД
У Америци се већ деценијама етаблирао израз – „wage slave“ (роб на надници/плати). Као такав ушао је у популарну културу па поједине књиге и рок нумере носе истовјетан назив. У питању су особе које у потпуности зависе од мјесечних прихода, са мало или нимало шансе да се то стање промијени.
Кључно је примјетити да такве људе само један корак дијели од сиромаштва. Дословце, од просјачког штапа и глади.
Иако тренутно запослени, за такве грађане довољно је да само један мјесец не приме мјесечну зараду па да одмах настану егзистенцијални проблеми. Од немогућности плаћања рачуна, ренти и кредита, па до задовољења базичних потреба за храном и одјећом. Таквих је нажалост већина грађана у Црној Гори, без обзира да ли раде за државу или приватни сектор. Друштвено-политичке последице које из тога произилазе су енормне.
Губитак посла и незапосленост такође се налазе у врху чимбеника који утичу на хронични стрес и здравље. Једна важна студија међународног тима истраживача под називом „Незапосленост и ментално здравље: глобална студија утицаја незапослености на различите менталне поремећаје“, показала је да је утврђена снажна позитивна веза између незапослености и менталних поремећаја, прије свега – анксиозности, депресије и биполарног поремећаја. Док је код специфичних демографских група утврђен и повећан степен кориштења опојних дрога те поремећаја у исхрани.
У питању је репрезентативна анализа спроведена у 201. земљи, и то за период од пола вијека (1970 – 2020 година).
Имајући у виду да је бјелодано јасно да већина грађана Црне Горе спада у категорију – „најамних робова“ који су тек на корак о глади, запитајмо се сада затим поново, али у новом свјетлу, није ли с тога посве природно да у Црној Гори буја партитократија и остали социјални дефекти који уз њу иду.
Са дуге стране, за ово кратко разматрање, не мање корисно је подсјетити да је у Старом Риму било законом прописано да чланови Сената могу бити искључиво ситуирани и имућни људи. Римљани су се у овој ствари очито водили сличном логиком као и на почетку текста, горе цитирани Теди Рузвелт, један од неколицине најзначајнијих предсједника у историји САД-а, који је очито из прве руке упознао људску природу. Логично, људи чија егзистенција виси о концу много су рањивији и подложнији различитим видовима коруптивног понашања.
Елем, проблем Црне Горе је што њени тајкуни и моћници нису нимало налик на римске сенаторе мудраце, попут Марка Тулија Цицерона, Катона Старијег и Млађег, браће Грах… Ту нипошто није ријеч о философима и интелектуалцима. Нова каста црногорског „великог“ бизниса већином је процветала на пословима који су били повезани са државом, али у оном посве неславном и за поштене људе стидном одређењу. Та каста је с тога сасвим бесловесна на тему шта су и шта заиста представљају државни послови. Разапета између уцијењених „робова на надници“ и турбо-фолк тајкуна скромних, често и деформисаних домета и образовања, Црна Гора је принуђена да тавори у опасном лимбу. Лимбу из којег очито нема решење како да се извуче.
