Пише: Небојша Јеврић
Село Жлијеби налази се 500 метара изнад Боке у планинама. Пошто је то било четничко село, није било ни струје ни воде.
Сељаци су ’45. побегли бродовима за Јужноафричку Републику. Оно што је остало преселило се у Херцег Нови. Последња кућа у којој је неко живио била је кућа бабе Јагорке. Ту је живела са прелепим и пажљивим унуком Срећком. Имали су 10 коза и једну краву. На оно мало земље отето од камена садила је виноград, раштан и кромпир. Срећко је ишао до суседног села пешке, а одатле је комбијем, који је путовао три пута дневно, у школу у Херцег Нови. Књижевност му је предавала песникиња Босиљка Пушић познатија као мајка Антонија Пушића званог Рамбо Амадеус. Она га је и упознала са првим песником. Био је то Јаков Гробаров који је с времена на време долазио у Херцег Нови јер је био заљубљен у једну Новљанку, а и имао је школске другове из дома за ратну сирочад.
Срећко га је једнога дана позвао да дође код њега у Жлијебе. Пуну флашу ракије попили су баба и Гробаров. Гробаров је њој гатао замашћеним шпилом тарот карата, а она је њему гледала у шољу. „Од Срећка ће једног дана бити песник“, рекао је Гробаров, „како и да не буде кад је из Жлијеби“. Дошло је вријеме да Срећко крене на студије. Баба није хтјела сама да остане у Жлијебима. Продала је козе, краву, спремила се и са Срећком кренула у Београд, правац Студентски град. Ту је Срећко бабу прошверцовао поред портира. Баба је спавала на кревету, а Срећко је за себе набавио душек, спавао је на патосу.
Небојша Јеврић: Урбане легенде: Узео је хармонику, а она је сама почела да свира
Прва се у соби појавила Ана из женског блока. Баба Јагорка јој је гледала у шољу и рекла јој да је заљубљена у њеног Срећка. Убрзо се по блоку прочуло да има једна баба у соби 503, која погађа све гледајући у шољу. Почеле су да долазе и друге девојке. На крају се појавио и управник дома, млад човек жељан да упозна бабу илегалку која је већ ушла у урбане легенде Студентског града. Донио је 100 грама кафе и флашу ракије. Толико је баба наплаћивала гледање у шољу. Једног дана појавио се ничим изазван Гробаров. Било је ту толико ракије да се и Јаша убрзо преселио код Срећка. Лежао је по читав дан на кревету љут на бабу свега 30 година старију од њега, која је одбила да се уда за Гробарова. Било је ту свега, и жена и пића, и Гробарову се није ишло. По читав дан је читао књигу и пио ракију. Престао да прича са свима, само је читао књигу и пио ракију. Све док баби његово ћутање није досадило.
„Проговори нешто, муто мутави!“ Али Гробаров је одлучио да ћути. У Београд се вратио из Париза, из којег су га протерали због учешћа у студентским демонстрацијама. И од тада се одбио од људи, само је код Срећка долазио. Долазиле су и девојке да им гата баба, а Гробаров је лежао на патосу и читао књигу. А онда једнога дана затражио Срећкове песме и однио их у редакцију „Књижевних новина“. Новине су објавиле песме и баба је била поносна на унука. Научила је све његове песме напамет, иако ту она ништа није разумела.
Али су зато разумели Гробаров и Срећко. Гробаров је наставио да пије ракију и ћути, а онда је баба дочепала књигу коју је Гробаров по читав дан читао и бацила је кроз отворен прозор са петог спрата напоље. Гробаров је скочио за њом. Сви су истрчали напоље, али напољу није било ни Гробарова ни књиге. Нестали су. Јагорка је остала у Београду све док Срећко није завршио факултет, а онда се вратила у Жлијеби и наставила да живи сама.
Извор: Експрес.нет
