Piše: Dr Slobodan Selinić
Prošlo je 40 godina od kada je jugoslovenska javnost saznala da Srpska akademija nauka i umetnosti piše Memorandum o jugoslovenskoj krizi. Optužbe iznete tada u tekstovima u štampi i govorima političara, da je reč o srpskom nacionalizmu, opstale su do danas u nekim političkim krugovima, a njima je neku godinu kasnije dodata i ona za raspad Jugoslavije.
Tako bi trebalo da poverujemo da SFRJ nisu razbili ni nasilna i jednostrana secesija Slovenije i Hrvatske, ni pokušaj majorizacije srpskog naroda u BiH, ni pucnji u goloruke regrute regularne vojske na teritoriji svoje države, ni politička, finansijska, a kasnije i vojna pomoć zapadnih država albanskom separatističkom pokretu, koji je vremenom prerastao u terorističku formaciju, ni napadi na kasarne JNA, ni ukidanje političkih prava Srbima u Hrvatskoj, ni povampirenje ustaške ideologije u toj republici, već 74 strane nedovršenog i heterogenog teksta grupe srpskih akademika.
No, cilj ovog teksta nije odgovaranje na neutemeljene optužbe, već kratak opis nastanka i sadržaja Memoranduma na osnovu istorijskih izvora.
Rasprava u SANU
Priča je formalno počela 23. maja 1985. na redovnoj Skupštini SANU u državi koja je već godinama bila u ozbiljnoj političkoj, ekonomskoj i društvenoj krizi, koja je 1982. suštinski bankrotirala pod teretom spoljnih dugova, u kojoj je decenijama trajao egzodus Srba sa Kosova i Metohije, a Srbija celu deceniju nije uspevala da naiđe na razumevanje drugih republika za neophodnost promene neravnopravnog i neodrživog položaja koji je imala prema Ustavu iz 1974.
Predsednik SANU Dušan Kanazir i nekoliko učesnika u diskusiji su otvoreno govorili o ozbiljnosti i višeslojnosti jugoslovenske krize i neophodnosti da Akademija da doprinos njenom sagledavanju i prevazilaženju. Kanazir je rekao da je u razvoju jugoslovenskog društva nastupio „zastoj“ i da je Jugoslavija bila suočena sa „do sad najsloženijom privrednom, ekonomskom, društvenom, a i dubokom krizom morala“.
Upozoravao je na dezintegracione procese koji su intenzivno zahvatili društvo i razdvajali „ne samo naše narode već i privredu, tehnologiju, nauku i kulturu“. U takvom stanju je video uslove za bujanje šovinizma i izvor „vrlo agresivnog velikoalbanskog nacionalizma i šovinizma i kontrarevolucije na Kosovu“.
Nabrajajući jedan za drugim probleme jugoslovenskog društva, pomenuo je i nezaposlenost mladih, nekontrolisan rast cena i inflacije, neorganizovanost tržišta i privrede, jednom rečju „vrlo tešku i zabrinjavajuću krizu u našem privrednom i političkom sistemu“. Kanazir je smatrao da je ustanova na čijem je čelu bio, sa pravom bila zabrinuta za dalji razvitak društva i apelovao je na veće razumevanje, tolerantnost, humanost i poverenje u međunacionalnim odnosima. Njegova ocena da se iz krize ne može izaći konstatacijama i zaključcima bila je jasna kritika jalove i neodlučne politike komunističkog rukovodstva.
Usledili su govori nekoliko članova SANU koji su veoma kritički izlagali o različitim aspektima političkog, ekonomskog i društvenog života zemlje. Posebno su se isticali nastupi ekonomista koji su veoma argumentovano govorili o dubokoj ekonomskoj krizi.
U takvoj atmosferi je akademik Ivan Maksimović predložio Skupštini da usvoji zaključak da u obliku memoranduma budu istaknuti najaktuelniji politički, društveni, socijalni, ekonomski, kulturni i naučni problemi i da dokument bude upućen „svima onima koji su odgovorni da vode javne poslove, predsednicima, skupštinama, izvršnim većima“. Verovao je da je „kriza opšta“ i da je zahtevala „opštu mobilizaciju svih ljudi, svih kadrova u našoj zemlji“.
Posle Maksimovićevog govora, predsednik Kanazir je izjavio da veruje da će Izvršni odbor i Predsedništvo SANU razmotriti njegov predlog „sa dužnom pažnjom“ i formirati „studijsku grupu ili komisiju ili odbor“ koji bi napisali memorandum i uputili ga nadležnim organima. Kada je Kanazir rekao „Ja mislim da se Skupština slaže sa ovim“ usledio je aplauz prisutnih akademika. Tim aplauzom je Skupština SANU odlučila da sačini memorandum o jugoslovenskoj krizi i putevima za izlazak iz nje.
Kriza države
Da bi odluka o radu na memorandumu bila sprovedena, Predsedništvo SANU je 13. juna 1985. imenovalo odbor (komisiju). U njemu je bilo 16 članova: akademici Pavle Ivić, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Mihailo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić i dopisni članovi Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihailović, Stojan Ćelić i Nikola Čobeljić.
Komisija je delovala na tri načina: održavala je redovne sednice; angažovala je konsultante; odlučila je da za pojedina pitanja stvori posebne tematske timove. Tako su u radu na Memorandumu učestvovala najmanje 23 redovna i dopisna člana.
Prva verzija Memoranduma je završena do septembra 1986. Imala je 74 kucane strane i sastojala se od prikupljenih priloga koji su trebali da posluže za oblikovanje prednacrta. Kada je krajem septembra 1986. tekst „procurio“ u javnost, čime je otpočela hajka na njega, već je bilo pristiglo više desetina predloga za dopune i izmene u tekstu.
Memorandum je bio nedovršen tekst koji je pisalo više ljudi iz različitih oblasti nauke. Bio je jugoslovenski, nacionalni i demokratski odgovor na jugoslovensku krizu. Bila je primetna i kritička crta prema Josipu Brozu, Edvardu Kardelju i komunističkoj partiji.
Sredina šezdesetih je označena kao tačka od koje je zajednička država krenula putem političke, kulturne i ekonomske dezintegracije. Vidljiva je zabrinutost autora za sudbinu jugoslovenske države i veliko nezadovoljstvo stanjem u koje je komunistička vlast decenijama vladavine dovela državu i njene građane. Još veće nezadovoljstvo se moglo osetiti zbog teškog položaja Srbije prema Ustavu iz 1974, stradanja Srba na Kosovu i Metohiji i ukidanja njihovih nacionalnih i političkih prava u Hrvatskoj.
Dokument se sastojao iz dva dela. U prvom je opisana jugoslovenska kriza i njeni uzroci, a u drugom je progovoreno o položaju Srbije i srpskog naroda u jugoslovenskoj državi. Ukazivao je na krizu socijalističkog samoupravnog sistema, nedemokratske osnove političkog i društvenog poretka, zapostavljanje prava radničke klase, ozbiljnost ekonomske krize, razbijanje jedinstvenog jugoslovenskog tržišta po diktatu republičkih političkih vrhova, pretvaranje jugoslovenske zajednice iz federacije u nefunkcionalnu konfederaciju uz afirmaciju republičkih i pokrajinskih državnosti i nestajanje saveznih funkcija.
Memorandum nije odstupao od socijalizma niti od avnojevskih federativnih osnova države već je kritikovao njihovo izvitoperenje u nefunkcionalnu konfederalnu koncepciju krunisanu Ustavom iz 1974. Oštro je kritikovan Savez komunista kao organizacija koja „živi od revolucionarne rente“, koja je srasla sa državom i izgubila demokratski potencijal.
Memorandum je upozoravao na dubinu moralne krize koja je bila posledica ideološke krize i odstupanja od proklamovanih socijalističkih načela. Ustav iz 1974. je doživljavan kao uzrok krize i nepovoljnog položaja Srbije u jugoslovenskoj zajednici. Zahtevan je demokratski preobražaj Jugoslavije kako bi odgovorila izazovima koje je donosio 21. vek i postala deo savremene evropske civilizacije.
Poseban deo je bio posvećen Srbiji i srpskom narodu i uočeno je da su oni bili suočeni sa tri velika problema: zaostajanje razvoja privrede Srbije; položaj Srbije u federaciji i odnos sa pokrajinama; težak položaj Srba na Kosovu i Metohiji za koje je rečeno da su bili izloženi genocidu. Govoreno je o političkoj, kulturnoj i nacionalnoj dezintegraciji Srba i pomenuto da je Ustavom iz 1974. čak 40 odsto srpskog naroda ostalo izvan teritorije na kojoj je matična republika mogla da ima nadležnosti, te da je samo Srbima uskraćeno pravo na nacionalnu državu, jer za razliku od drugih republika jedino Srbija nije bila konstituisana kao država.
Izneti su podaci o diskriminaciji kojoj su Srbi bili izloženi u Hrvatskoj (asimilaciona politika, zabrana srpskih udruženja i kulturnih ustanova, smanjivanje broja Srba, iseljavanje u druge delove zemlje, nametanje hrvatskog jezika za službeni itd.). Memorandum je ekonomsku, kulturnu i političku diskriminaciju Srba video kao posledicu politike „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“, a krivce je nalazio u Titu i Kardelju, koaliciji Slovenije i Hrvatske, predratnom kominternovskom nasleđu KPJ, ali i u srpskim komunistima kojima je na teret stavljeno pristajanje na podređen položaj u jugoslovenskoj komunističkoj partiji.
Aleksandar Živković: Zašto me ne zanimaju novi pogledi u SANU na Hitlerovog papu
Otpor SANU
Javnost je za taj dokument saznala kada su u Večernjim novostima 24. i 25. septembra 1986. objavljeni tekstovi „Ponuda beznađa“ i „I AVNOJ je „lažiran““ koje je potpisao Aleksandar Đukanović. Tvrdio je da je Beogradom „šetao“ prednacrt Memoranduma SANU o stanju u jugoslovenskom društvu i da se radilo o „otvorenom nacionalističkom i antikomunističkom programu“. Optužio je autore teksta da su pozivali na „bratoubilaštvo i novo prolivanje krvi“.
Kako je interni dokument, na kome je Komisija SANU i dalje radila i koji ni tela Akademije nisu razmatrala, „napustio“ Akademiju, ko ga je ukrao, a ko odlučio da bude objavljen kao povod za kampanju protiv „srpskog nacionalizma“, nismo pouzdano utvrdili, pa se nećemo baviti pretpostavkama. U svakom slučaju, objavljivanje u javnosti nedovršenog akademijinog teksta bio je tek početak višemesečne kampanje protiv Memoranduma, autora i cele SANU, u kojoj su oni označavani najpogrdnijim terminima. Osnovna optužba bila je ona najjača u komunističkoj Jugoslaviji – za srpski nacionalizam.
Srpsko političko rukovodstvo, na čelu sa predsednikom Republike Ivanom Stambolićem, imalo je dve mogućnosti: da podrži SANU u stavovima, od kojih je mnoge i samo zastupalo godinama unazad, ili da uđe u politički obračun sa Akademijom, dokazujući lojalnost jugoslovenskoj komunističkoj ideologiji i izbegne da i njemu bude prilepljena etiketa za srpski nacionalizam, čime bi njegovi napori za ustavne promene u Jugoslaviji bili sasvim dezavuisani.
Odlučilo se za drugu opciju, što je, gledano politički i iz vizure tadašnjeg poretka, bilo sasvim očekivano. Od Akademije je zahtevalo da osudi Memorandum i da potpredsednik Akademije Antonije Isaković, koji je bio meta najžešćih napada, podnese ostavku. Rukovodstvo Akademije je ovim pritiscima odolelo. Razmenom pisama sa potpredsednikom Predsedništva Srbije Vukojem Bulatovićem 30. septembra i trećeg i šestog oktobra odbilo je da mu dostavi tekst Memoranduma, tvrdeći da nije bio zvanično usvojen i oštro kritikujući njegovu krađu iz prostorija Akademije.
Da je razlaz dve strane potpun, a rukovodstvo Srbije rešeno da ide do kraja u sukobu sa najvišom ustanovom nauke i kulture, videlo se na sastanku predstavnika Akademije i Ivana Stambolića 29. oktobra. Proslava sto godina Akademije, koja je trebalo da bude organizovana te godine, odložena je za iduću, a osuda Memoranduma i Isakovićeva ostavka su postavljeni kao uslov za normalizovanje odnosa.
Predsedništvo SANU je zato 30. oktobra sazvalo vanrednu Skupštinu Akademije za 18. decembar, na kojoj je odlučivano o poverenju njenom rukovodstvu i razgovarano o Memorandumu. Ona je označila konačan poraz vlasti u sudaru sa Akademijom. Samo nekoliko akademika je osudilo Memorandum. Izvršni odbor, uključujući i Isakovića, dobio je poverenje velike većine akademika. Od 115 onih koji su glasali, poverenje Isakoviću iskazalo je njih 88. Umesto da osudi Memorandum, Skupština je osudila način na koji je on kao nedovršen i neusvojen tekst dospeo u javnost.
Kasnijim političkim zloupotrebama, ova epizoda iz političkog, kulturnog i naučnog života Srbije prerasla je u neosnovane optužbe o odgovornosti jednog teksta za razbijanje jugoslovenske države i to tako što je najpre taj tekst proglašen za velikosrpski nacionalistički program, a onda iskonstruisana teza da je čovek koji je bio komunista i Jugosloven (Slobodan Milošević) prigrlio taj program kako bi zarad Velike Srbije razbio Jugoslaviju.
Dr Slobodan Selinić je naučni savetnik na Institutu za noviju istoriju Srbije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
