У новобеоградском Блоку 45, у занатском центру испред кафеа „Клавиринт“, налази се игралиште са песком. Ту у песку сваког дана скупља се друштво – Мака, Димитрије, Ика, Јеца, Урош, Стева…
Толико на игралишту буде деце да га пијанци из краја зову „Педијатрија“.
И док ми матори бистримо белосветску политику, друштво из песка нас потпуно игнорише. Дотрче само кад ожедне, на густи сок и лимунаду.
Кад је леп дан, лако је. Али кад пада киша, то је проблем. Нема играња у песку и морам да смишљам бајку. И одрасли се онда прикључе. Све се праве да не слушају, а у ствари и они воле бајке. Ево једне која се и оним великим допала, иако је прављена за мале.
МАЧ У РОСИ ИСКАЉЕН
Иза горе Талелајске, гдје пијетао не пјева, гдје коло не игра, гдје се рика јелена не чује, иза земље Мрачаја, гдје немитници и недојеници владају, иза тамног вилајета гдје псоглави живе, иза седам гора и седам мора, биле су черге племена срећних Цигана.
Живјели су они у подножју Нехај Града, на обали велике ријеке. Племеном је владао чудесни ковач Азри Даут. Ко је имао сабљу ковану на његовом наковњу, само је од глогова коца могао погинути. Вода са његовог наковња слијепима је вид враћала, мртве оживљавала, болесне лијечила. Када је за ноћи пуног мјесеца ковао, од опиљака што су излијетали испод његовог чекића, настајало је сребро и злато.
И срећно су живјели Цигани под владавином свог мудрог краља. Од својих поданика он никада није узимао порезе, већ им је, напротив, поклањао сребро и злато настало у његовој радионици.
До зоре су зато, код срећних Цигана, поред ватре свирале гитаре и балалајке, а приче о мудрости младога циганског краља, о његовој коси боје мјесеца, о његовој племенитости и доброти – шириле су се надалеко.
Само су старци једнако гунђали. Њих је љутило и бринуло то што Азри Даут себи никако невјесту да пронађе. Коју год би му дјевојку понудили, не би му се допадала, свакој би налазио мане, сваки пут би неку другачију Азри Даут желио.
Старци су се плашили да не умре баз насљедника, без онога коме ће тај-ну претварања гвожђа у злато оставити.
Због тога се они договоре и предложе Азри Дауту да крене у свијет и са-моме себи драгану потражи.
И тако се, одиста, Азри Даут упути на далек пут.
Јахао је дуго или кратко, стигао далеко или близу, тек – у смирај дана ставио је седло под главу, легао и заспао.
Уснио је тада чудесну дјевојку која је на једнорогу јахала. Када се пробудио, угледао ју је како сједи поред њега.
„Ко си ти?“ упитао је.
„Ја сам Ниночка Незванова, чуварица биља“, рекла је дјевојка.
Азри Даут је пружио руку да је додирне, али она је хитро устала и потр-чала према дуги.
Сјајног коња је Азри Даут имао – на њему је утве златокриле достизао, на њему је ријеке прескакао. Кад је, међутим, кренуо за дјевојком, трипут му је коња крвава пјена окупала, али Ниночку Незванову, шумску принцезу, ипак достигли нијесу.
У сумрак је она протрчала испод дуге и нестала.
Тужан, претужан, вратио се Азри Даут у своје село.
Данима потом ни са ким ријеч није проговорио – сједио је на камену испред колибе и ћутао. А онда је једног јутра изнио алат пред колибу и стао да чекићем удара по празном наковњу.
Цигани су тада били увјерени да је њихов добри краљ полудио.
А он је ковао – седам година, седам мјесеци и седам дана – ковао је невидљиви мач, мач од сунчевих зрака, мач од љепоте, од ваздуха. Калио га је у роси.
С МЈЕСЕЧИНОМ У ЏЕПОВИМА
Био је пун Мјесец на небу када је Азри Даут завршио своју творевину. Онда се бацио на коња, пројурио поред черги, замахао мачем тамо и амо, а земљу су прекрили сребрни комадићи мјесечине коју је Азри Даут посјекао. Цигани су ту мјесечину скупљали, трпали у џепове, у њедра, и читаво небо је постало свијетло.
Потом је ударио коња три пута бичем и нестао у правцу горе Талелајске, гдје пијетао не пјева, гдје коло не игра, гдје се рика јелена не чује, у правцу земље Мрачаја, гдје немитници и недојеници владају.
Јахао је дуго или кратко, уз ријеку која је долазила из тамног вилајета, стигао далеко или близу, тек – у смирај дана скинуо је седло с коња, ставио га под главу и заспао.
Када се ујутру пробудио, глава му је лежала у крилу Ниночке Незванове.
„Толико сам те чекала“, рекла је шумска принцеза. „Ако ме сада сустигнеш, бићу твоја.“
Чудесног је коња Азри Даут имао, и три пута коња му је крвава пјена окупала, али Ниночку Незванову, шумску принцезу, достигли нијесу.
У подне је протрчала испод дуге и поново нестала.
Азри Даут се тада насмија.
Извади невидљиви мач, који је од ваздуха, од љепоте, од сунчевих зрака сковао, који је у роси калио – и једним ударцем мачем пресјече дугу на двоје.
Два дана касније ушао је у своје село водећи најљепшу од свих – шумску принцезу.
Велика је била циганска свадба, и дуго је трајало весеље.
А када су остали сами, рекао је Азри Даут Ниночки Незвановој: „Девет јахача без глава лута гором Талелајском. Свима сам им главе одсјекао јер су хтјели да сазнају тајну мога ковања. А теби ћу је рећи. У пећини на чији се улаз наслања моја колиба, има мало језеро. У језеру је морска звијезда, не обична, већ златна. У пећину можеш ући, али златну морску звијезду не додируј. Јер, када се гвожђе кали у води у којој живи златна морска звијезда, оно се у злато претвара. Звијезду зато не додируј! Додирнеш ли је, десиће се несрећа.
Шумска принцеза Ниночка Незванова је главом климнула, косу забацила и у правцу неба погледала.
А када је Азри Даут сљедеће недјеље отишао с Циганима у лов, Ниночка Незванова је утрчала у пећину и – извадила златну морску звијезду из воде.
Лијепа је била шумска принцеза, прелијепа, док је са звијездом у коси играла уз звуке балалајки поред циганских ватри.
Трећег дана, међутим, зачула се страшна грмљавина, а затим се пећина у којој је била радионица Азри Даута – срушила. Густа магла обавила је село. Циганска краљица, шумска принцеза Ниночка Незванова, бијаше нестала.
А када се Азри Даут вратио у село и чуо шта се догодило, подијелио је своје благо Циганима, појахао коња и пошао да је тражи. Од тада га нико више никада није срео.
Само понекад, кажу стари Цигани, за ноћи пунога Мјесеца, може се видјети на небу. Ако се боље загледате, видјећете га баш на Мјесецу, како кује невидљиви мач окренут у правцу једне звијезде која се заједно с Мјесецом појављује на небу, звијезде која је тако близу а тако далеко.
Бајка друга – Чаробна фрула са Сињајевине
Извор: Ин4с
