Пише: Рада Николић
Ванредно заседање Скупштине, осим брзопотезног усвајања новог Статута, за који су руку подигла 24 од присутних 27 делегата, није могло да прође без понеке тачке „под разно“.
Тако ни под разно, а да се за реч није јавио Милан Миша Лакић, један од последњих кошаркашких Мохиканаца. Онда је то много више и шире, чак и од главног акта организације. А довољно свеприсутно, болно опасно, али као да се догађа негде далеко…
„Морао сам да проговорим, када смо већ ово главно, око Статута, завршили. Нешто што ме много тишти. Мислим да у овом сазиву највишег тела, баш и нема много старијих од мене. И нешто да признам, другарски и колегијално, срамота ме је што сам учествовао у целој причи везаној за Регистрациони правилник. Зато што у Србији „пропагирамо“ странце у млађим категоријама, па бих молио да донесемо одлуку да и у мини баскету игра бар седморица која немају везе са овом земљом. И још нешто, да поред Стручног савета, угасимо још неки огран Кошаркашког савеза Србије,“ није могао Лакић да прикрије иронију.
Није од „згодних и пријатних“, још мање безгрешан, али јесте максимално заслужан за „мали,велики“ Беовук, хиљаде малишана који су овај спорт изабрали, или и оне, који су се на време (о)кренули неким другим изборима. Ако ништа друго (а није мало), Лакић рутински препознаје све рак ране српског спортског поноса и дике.
ВАР СОБА: Прејаки за домаћу лигу, слаби за Европу – досадно!
„Крајње је време да се дозовемо памети. Ако смо стварно кошаркашки људи, надам се да јесмо, имамо неки заједнички циљ, да прекинемо богаћење појединаца на рачун наше комплетне кошарке. Оно што гледам сваки дан, па то је срамно са клинцима. А не долазе нам више талентовани странци у узрасту млађих категорија. То су неки, ма да не дајем физичке описе и остало, могао би неко и да ме тужи.“
Настављајући краћи монолог о свему ономе пред чиме се затварају очи под овдашњим обручима, неко ко има још увек нерва ентузијасте упркос све вечој количини новца, наставио је, уз неки предлог:
„Хајдемо да прекинемо са странцима у млађим категоријама, па и да лимитирамо то и у „горњим“, вишим лигама. Људи, отишли смо предалеко, не знам да ли вам је неко јавио, али кошарка је умрла у Србији. Стварно то мислим. Предуго сам у овој кошаркашкој кући. Дај да се дозовемо памети и на првој следећој Скупштини променимо Регистрациони правилник. Да изменимо нека правила, иако знам да је било компромиса, као што ће их увек бити, али… И, да се формира Стручни савет. Ако је ико направио српску кошарку, онда су то тренери. Имали смо и, имамо најбоље на свету, само им дајмо прилику. Можда сам мало и емотиван, али сваки дан сам у сали. Током викенда сам погледао 27 утакмица, не све од првог до последњег минута, али видим шта се дешава. Не дајмо српску кошарку,“ није крио емоције Миша Лакић, делегат београдског региона и вечити алфа и омега Беовука.
Извор: Спорт Клуб
