Посљедњих седмица сам учествовао на неколико скупова који су ме учврстили у уверењу да конкретни проблеми, колико год велики били, обично нису оно са чим се прво морамо ухватити у коштац.
Први и често највећи проблем је одбијање да се проблем сагледа, одбијање да се учини оно неопходно како би се уопште могло приступити артикулацији и решавању проблема. Другим речима, чак и када поседују интелектуалне способности да сагледају неки проблем, људи обично радије бирају да остану у лажи, илузијама, него да их неко из истих разбуди.
Пре суочавања са компликованим проблемима, прво треба отклонити препреке које су сазнајно-психолошке природе. Тенденција је да се радије држимо својих илузија, чак и ако нам исте евидентно наносе штету, него да прихватимо да смо били обмањени, да смо поверовали у лаж, да смо погрешили.
Одавде долази толико укорењена ”тврдоглавост” оних који пружају подршку апсурдним политикама, ауторитарним лидерима, излизаним и од сваког смисла испражњеним идеолошким наративима.
Бесмисао (наратива) ипак има свој смисао – давање (лажног) осећаја сигурности и стабилности сазнајног оквира, без кога је појединац и друштвена група у опасности да западне у (непродуктивну) кризу смисла, безнадежност, и непосредну аутодеструкцију.
Непосредно повезана са овом је и друга препрека – опасност од радикалне симплификације. Можда је реч о еволутивно условљеном рефлексу; када сте у непосредној опасности у, рецимо, џунгли, где вам прети напад неке дивље животиње, ту нема простора нити времена за комплексност. Потребно је брзо процесуирати ситуацију и свести је само на два пола: опасност и избегавање исте, то јест смрт или преживљавање, из чега произлази или бежање или улазак у обрачун као начин преживљавања. Kомплексност, у овом случају, води у самодеструкцију.
Али, колико год овај механизам могао бити користан у неким ситуацијама, он може бити и јако штетан. Најпре, као у случају намерног постављања (физичких или идеолошких) замки, могуће је овај принцип радикалне симплификације употребити против јединке и групе, како би користећи се њиме (бирајући ”бело” уместо ”црног”) наводили јединке или групе да у крајњој линији увек изаберу погрешно, чиме постају жртве сопствене неспособности да увиде комплексност, да бирање ”белог” може заправо бити избор ”црног”.
Ово је још израженије у друштвеном амбијенту, који је по дефиницији изузетно комплексан. Ту свака радикална редукција представља заправо фалсификовање реалности и, такорећи аутоматски, води у грешку.
Општа тенденција ка свођењу свега на бинарну опозицију (”добро-лоше”, ”ми-они”, ”патриоте-издајници”, ”победници-поражени” итд.) бива обилато храњена лошим образовањем, таблоидном медијском културом и тржишним капиталистичким принципима.
Тако ”просечан” грађанин, сведен на зомби-конзумента, у својој надменој а самодеструктивној пакости, постаје жртва сопственог избора. Он нужно бира погрешно. Резултат је живот у вечито дезинтегришућој реалности, живот у лошој бесконачности у којој је – гле чуда – свакоме све недвосмислено ”јасно”. Сви тачно знају ко је ”непријатељ” а ко је ”у праву”, и сâмо то сазнање и убеђеност у сопствену исправност генерише лошу бесконачност као примарни животни амбијент.
Ово, на знатно комплекснијем нивоу него што је то случај у свакодневним препиркама на пијаци или у локалној механи, налазимо код академских и медијских промотера бинарних идеолошких позиција.
Они су у стању да наведу бројне примере, могу познавати поједине области, бити јако речити и, чак, софистицирани у понашању, говору и писању, па ипак без суштинског образовања, без способности комплекснијег и критичког сагледавања ствари.
Неспособни да критички рефлектују о сопственим вредносним судовима, изборима, сазнањима…, они ће, са пуно аргумената, заступати увек само једну ”исправну” позицију и одбацивати све и сваког ко се не уклапа у ту конкретну ”доктрину вере”. Сваки контакт са ”другима” или уважавање неких од погледа и ставова онога што ”не-ми” учине или кажу, представља смртни грех и разлог за цанцелинг, као савремену верзију екскомуникације.
И тако долазимо до лажне ”јасноће” у перцепцији комплексних друштвених проблема, која онемогућава да исте сагледамо на знатно изнијансиранији начин, како бисмо могли формулисати стратегије и кренути у решавање изазова те у превенцију појаве још већих проблема. Фундаменталистима се свет појављује као веома једноставно место, где је све јасно. Они никада не мисле да нешто код њих можда не функционише најбоље.
Па ипак, претпостављам да код многих, можда и већине, на неком нивоу постоји (под)свест о томе да су у криву, и да је то што говоре или чине заблуда, линија мањег отпора (која води у веће проблеме), коју перпетуирају зарад очувања сопственог ”поретка (бес)смисла”, или опет зарад афирмације појединих агенди ”наших” против ”њихових”.
Самим тим је проблем већи, а исти је потребно решити пре него што је могуће кренути у решавање били ког друштвеног проблема. Није, дакле, реч о томе да они просто спавају и сањају, и да их је потребно пробудити. Они се претварају да спавају, и бирају да верују да сањају док су будни. А како каже стара мудрост (приписана Навахо староседеоцима), не можеш пробудити из сна онога ко се прави да спава.
Пише: Давор Џалто/www.autograf.hr
