Често се говори о великим подјелама унутар црногорског друштва, па се каже како су дубоке, непомирљиве и непремостиве. А мисли се углавном на националне подјеле. Па замислите само како безнадежно изгледа перспектива помирења када једна наспрам друге стоје − двије поносите националне визије. Црногорски Срби и црногорски Црногорци. Брат на брата, у епизоди: ко то више воли сопствену кућу!

Али, да ли је баш то тако? Да ли је главна, она најтежа, црногорска подјела она која иде уз национални шав? Мени се чини да драматичност савремених друштвених немира не иде одатле. Рекао бих да није могуће да оволику неподношљивост емитују просто неки национални идентитети.
Посматрајући све што се збива и како се одвија ових дана, прије бих рекао да злокобност ових подјела извире из неке друге рупе.
Очигледније од национализма, Црну Гору дијеле разлике између оних који су 30 година зарађивали на повољним мјестима и имали разне привилегије − и оних којима је мало која жеља могла бити остварена. Па сад ови први вриште „за Црном Гором“ (читај: за својим рајским удобностима), док други тумарају по површини и дубини партијских свађа дојучерашње парламентарне већине. Погледајте само ко се оглашава у јавности, и ко прави перформансе против нових власти? Све сами „умјетници“ „бирократе“ и „интелектуалци“, који се бјеху намножили у широким, за контекст црногорског друштва, прешироким државним јаслама.
Затим, послије ове подјеле на „бивше привилеговане“ и „садашње не-ангажоване“, а свакако прије приче о национализму – истакао бих и подјелу на екстремне и једноумне на једној и умјерене и помирљиве нс другој страни.
Погледајте медије, наслове и полемике? Kо кога коментарише, ко кога идејама храни? Свадљивци, лажљивци и ругалице. Kако они са „монтенегринским“ тако и они са префиксом „српског света“. Лако се разумију; лако једни друге прозивају; и међусобно оптужују за све и свашта. Али више од њихове међусобне, и наводне, нетрпељивости − они не подносе никога ко има умјерен и помирљив став. Свакога ко заусти да има несто важније, светије и претежније од национализма ови јастребови нападају − удруженим снагама.
И чини се, иако би убједљива већина народа пристала уз ове помирљиве и потписала сваки њихов став, ове „хијене“ и „лешинари“ здравог разума, ови сродници по искључивости, не дају, не допуштају да се свијет умири…. јер кад би се умирио, не би било разлога за њихово постојање
Милија Тодоровић
