Atlantistička histerija se nastavlja. Fejsbuk je dozvolio postove u kojima se poziva na nasilje protiv Rusa, a u Ukrajini se na TV već otvoreno poziva na „kasapljenje“ ruske dece. Pleni se ruska imovina na svakom koraku, a Ukrajina je čak donela zakon kojim se Rusima oduzima bukvalno sva imovina i sav novac. Šta bi sa svetošću privatne svojine, zbog koje je Zapad danas, navodno, bogat? E, to se ne odnosi na podljude s afričkih i azijskih teritorija, a ni na Slovene iz belih kolonija, već samo na naše superiorne bele gospodare.
Na konferenciji za štampu u Beloj kući novinari su se utrkivali ko će više da napadne Bajdenovu administraciju zbog toga što već jednom ne uvede „zabranu leta nad Ukrajinom“– iako je Rusija jasno rekla da bi to značilo objavu rata. Te dobro plaćene prestitutke jednostavno su žedne krvi i konačnog obračuna s Rusima. Istraživanja pokazuju da što su Amerikanci bogatiji, tim više žele rat s Rusijom: viša srednja klasa i gornja klasa čak u dve trećine slučajeva hoće rat. Misle, valjda, da je to kao sa Srbijom (1999) – ne može uzvratiti, pa ćemo je udobno satirati do mile volje.
Pravljenje spiskova
Miloš Ković je, u prošli utorak, objavio tekst u kome se uredno pozvao na 30 dokumenata (1990-1991) s garancijama o neširenju NATO na istok, a koje su dali Buš stariji, Bejker, Kol, Genšer, Miteran, Tačerova, Mejdžor, Herd i drugi. Lagali su bez griže savesti jer, kako je objasnio Ković, „oni se, jednostavno, nisu smatrali obaveznim da održe reč datu `inferiornim narodima`. Kako je to otvoreno napisao R. F. Kuper, SAD, EU i Britanija imaju pravo da u odnosima s `premodernim državama` koriste `dvostruke standarde`, `silu, preventivni napad i prevaru`”.
Ković je to napisao u utorak, a već u subotu više nije mogao da uđe u BiH, CG, S. Makedoniju „i još jednu zemlju koje se Mehmetagić (šef bh. Cije) nije mogao sjetiti“. Kultura poništavanja zahvatila je i Srbe, kao metastaza.
Odmah su se javili i domaći denuncijanti entuzijasti. Stevan Dojčinović (KRIK) pozvao je „nezavisne medije da kenseluju pro-Putin trola Đorđa Vukadinovića, koji dobija neverovatno veliki prostor u medijima“. Tomislav Marković napravio je prvi spisak za poništavanje na koji je, osim Vukadinovića, poimenice stavio još i Ljubinku Milinčić, Mlađana Đorđevića i akademika SANU Nataliju Naročnicku.
Peščanikov komentator zadužen za SPC bez ikakvih argumenata optužio je episkopa bačkog Irineja da je „korifej antizapadnjaštva u SPC-u i veliki promoter politike Vladimira Putina u Srbiji“. Biljana Srbljanović izjavila je da je „protiv dolaska Nikite Mihalkova na FEST“, dodavši „da ne bi sarađivala s ljudima koji su za Putina“ – „Ja sam protiv NATO zato što sam pacifistkinja“, objasnila je naša pametnica, poručivši NATO zemljama povodom Ukrajine: „Pomozite ljudima vojno“!
Notorni Nikola Krstić objavio je da su „svi koji danas (u Srbiji) navijaju za Rusiju najobičniji izdajnici i isti oni koji su izvodili đake iz škole da ih nacisti streljaju“.
Dehumanizacija Srba
Mnogo strašnije od pojedinačnog targetiranja bio je novi talas autošovinističke dehumanzacije Srba, te njihove denuncijacije NATO molohu po principu: „Jesmo li vam rekli da su Srbi fašisti“.
Najpre je utvrđeno da su Srbi listom „rusofili“ i „putinofili“. Srbljanovićka, objašnjavajući zašto su se Srbi „mnogo obrukali demonstracijama u petak“, a koje su bile „podrška Putinu i ratu“ („To je užasno“!), s prezirom je konstatovala da u Srbiji „ima jako mnogo ljudi koji su za Rusiju“. Dario Hajrić objasnio je da je „u Srbiji izražena rusofilija, koja se prethodnih dana manifestovala javnom podrškom ruskoj okupaciji Ukrajine“, a Dinko Gruhonjić ispripovedao je zastrašujuću priču: „Koleginica s jedne televizije požalila se: `Dva sata sam hodala Beogradom da bih u anketi dobila barem jednog ispitanika koji osuđuje Putinovu agresiju na Ukrajinu, a našla sam samo jednu sagovornicu – stranu turistkinju”. O, groznih li Srba!
Pošto su Rusi=fašisti, a Putin=Hitler, time se samo još jednompotvrdila ranija autošovinistička diskvalifikacija žitelja Srbije kao „fašista“ i „četnika“.
Aida Ćorović: „Srbija je fašističko društvo“;
Duško Radosavljević: „Srbija je natopljena fašizmom“;
Dragan Bursać: „U svakoj pori srpskog društva živi fašizam“, „nema društvenog sloja u Srbiji koji nije fašizovan“, Srbi su „narod bolesni, koji se ne libi hodati po nožu genocidnosti“;
Đokica Jovanović: „Srbija je četnička država“, u kojoj se „već u školama regrtuju mali četnici“:
Aleksej Kišjuhas: Srbija je „društvo koje je većinski nacionalističko“ i u kom „odrastaju generacije koje jedva čekaju da saučestvuju u zločinima koje su počinili njihovi očevi“;
Pavle Radić: Srbija je „bolesnik s kojim Evropa ne zna šta će, koji u inficiranom stanju drži celi region“
Tomislav Marković: „Srpska duhovnost čisti kamu od skorele krvi; srpska duhovnost je pravoslavni kukasti krst, na kome treba raspeti sve što nije srpsko“;
Dinko Gruhonjić: „Srbija i R. Srpska su duhovne pustinje, to su duhovni logori“, u kojima se „uporno slavi smrt, a ljudski život vrijedi koliko jedan metak – ili trzaj noža“; „Srbija se odavno otcijepila od normalnosti“ (isto), „reč je o bolesnom društvu“, a „u teoriji genocida nervira me uvođenje koncepta abolicije za obične građane“ – jer, opšte je poznato da u Srbiji samo kamen nije kriv.
Pošto je Srbija fašističko društvo, razume se da je, konstatuje Gruhonjić, „Srbija na strani Putinove Rusije“, da u njoj danas „građani po fejsbucima kače kukasti krst našega doba – slovo Z“, da je, vezano za „rulju s protesta u znak podrške Putinu“ – „o fašizmu ovde reč!“, da „Banjalukom i danas upravljaju fašisti“, te da „Vučić već godinama sprovodi klasičnu fašističku prevaru: militarizuje društvo pripremajući ga za rat“.
Služeći molohu
Druga pak škola mišljenja naših građanista srpsku „rusofiliju“ objašnjava navodnom dominacijom ruske propagande. Dario Hajrić kaže da je „izražena rusofilija u Srbiji“ posledica „decenija ruske propagande“. „Ako bismo bili ozbiljna država“, veli ovaj N1 sociolog (kod mene svakako nije studirao), „a koja bi istražila tokove novca, siguran sam da bismo otkrili veoma zanimljive stvari“ – „Rusija na svom platnom spisku u Srbiji ima mnoge organizacije koje zastupaju ruske interese“, a „SPS doslovno funkcioniše kao eksponent proruskih interesa na Balkanu“.
Isto misli i Biljana Srbljanović, koja tvrdi da je „problem što je većina javnog mnjenja (u Srbiji) instruisana proruskim i ruskim medijima“, poput „Sputnjika, Raše tudej, Balkaninfo i Srbininfo“. S tim se slaže Tomislav Marinković, koji smatra da „kremaljska propaganda u Srbiji traje nesmetano već decenijama“, odnosno da se kod nas „većina medija ponaša kao da su deo kremaljske ratne mašinerije pod direktnom komandom diktatora Putina“.
To je, zapravo, direktan poziv za zabranu (kenslovanje) svakog mišljenja u Srbiji koje nije atlantističko, kompradorsko i autokolonijalno. To je brutalni antisrpski nacionalizam privilegovane kaste koja mrzi i prezire ovdašnji običan, većinski radni svet „rusofila“ – upravo onaj koji je hrani i izdržava.
I kao što reče Njegoš: „Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka` na gori lista, no se bojim od zla domaćega“. Oni s radošću iščekuju proširenje okupacije Srbije, s 15 na 100 odsto. Oni nas neprestano i bezočno denunciraju, čekujući sve nove i nove grantove NATO moloha.
Oni su tu, drski i bezočni. Ali, mi ćemo da svedočimo istinu. Ko se dvoumi da odabere stranu, samo treba da pogleda gde je veća laž – gde je „otac laži“ (Jn 8,44). Koliko samo lažu o Srbima, brutalno i ogoljeno, toliko isto lažu i o svemu ostalom. A naš zadatak samo je da svedočimo.
I zato samo hrabro. Rusi i Srbi su dve zavetne nacije. Bile su, jesu i uvek će biti. Vo vjeki i vjekov, amin!
Slobodan Antonić
Izvor: Pravda
