Атлантистичка хистерија се наставља. Фејсбук је дозволио постове у којима се позива на насиље против Руса, а у Украјини се на ТВ већ отворено позива на „касапљење“ руске деце. Плени се руска имовина на сваком кораку, а Украјина је чак донела закон којим се Русима одузима буквално сва имовина и сав новац. Шта би са светошћу приватне својине, због које је Запад данас, наводно, богат? Е, то се не односи на подљуде с афричких и азијских територија, а ни на Словене из белих колонија, већ само на наше супериорне беле господаре.
На конференцији за штампу у Белој кући новинари су се утркивали ко ће више да нападне Бајденову администрацију због тога што већ једном не уведе „забрану лета над Украјином“– иако је Русија јасно рекла да би то значило објаву рата. Те добро плаћене преститутке једноставно су жедне крви и коначног обрачуна с Русима. Истраживања показују да што су Американци богатији, тим више желе рат с Русијом: виша средња класа и горња класа чак у две трећине случајева хоће рат. Мисле, ваљда, да је то као са Србијом (1999) – не може узвратити, па ћемо је удобно сатирати до миле воље.
Прављење спискова
Милош Ковић је, у прошли уторак, објавио текст у коме се уредно позвао на 30 докумената (1990-1991) с гаранцијама о неширењу НАТО на исток, а које су дали Буш старији, Бејкер, Кол, Геншер, Митеран, Тачерова, Мејџор, Херд и други. Лагали су без гриже савести јер, како је објаснио Ковић, „они се, једноставно, нису сматрали обавезним да одрже реч дату `инфериорним народима`. Како је то отворено написао Р. Ф. Купер, САД, ЕУ и Британија имају право да у односима с `премодерним државама` користе `двоструке стандарде`, `силу, превентивни напад и превару`”.
Ковић је то написао у уторак, а већ у суботу више није могао да уђе у БиХ, ЦГ, С. Македонију „и још једну земљу које се Мехметагић (шеф бх. Ције) није могао сјетити“. Култура поништавања захватила је и Србе, као метастаза.
Одмах су се јавили и домаћи денунцијанти ентузијасти. Стеван Дојчиновић (KRIK) позвао је „независне медије да кенселују про-Путин трола Ђорђа Вукадиновића, који добија невероватно велики простор у медијима“. Томислав Марковић направио је први списак за поништавање на који је, осим Вукадиновића, поименице ставио још и Љубинку Милинчић, Млађана Ђорђевића и академика САНУ Наталију Нарочницку.
Peščanikov коментатор задужен за СПЦ без икаквих аргумената оптужио је епископа бачког Иринеја да је „корифеј антизападњаштва у СПЦ-у и велики промотер политике Владимира Путина у Србији“. Биљана Србљановић изјавила је да је „против доласка Никите Михалкова на ФЕСТ“, додавши „да не би сарађивала с људима који су за Путина“ – „Ја сам против НАТО зато што сам пацифисткиња“, објаснила је наша паметница, поручивши НАТО земљама поводом Украјине: „Помозите људима војно“!
Ноторни Никола Крстић објавио је да су „сви који данас (у Србији) навијају за Русију најобичнији издајници и исти они који су изводили ђаке из школе да их нацисти стрељају“.
Дехуманизација Срба
Много страшније од појединачног таргетирања био је нови талас аутошовинистичке дехуманзације Срба, те њихове денунцијације НАТО молоху по принципу: „Јесмо ли вам рекли да су Срби фашисти“.
Најпре је утврђено да су Срби листом „русофили“ и „путинофили“. Србљановићка, објашњавајући зашто су се Срби „много обрукали демонстрацијама у петак“, а које су биле „подршка Путину и рату“ („То је ужасно“!), с презиром је констатовала да у Србији „има јако много људи који су за Русију“. Дарио Хајрић објаснио је да је „у Србији изражена русофилија, која се претходних дана манифестовала јавном подршком руској окупацији Украјине“, а Динко Грухоњић исприповедао је застрашујућу причу: „Колегиница с једне телевизије пожалила се: `Два сата сам ходала Београдом да бих у анкети добила барем једног испитаника који осуђује Путинову агресију на Украјину, а нашла сам само једну саговорницу – страну туристкињу”. О, грозних ли Срба!
Пошто су Руси=фашисти, а Путин=Хитлер, тиме се само још једномпотврдила ранија аутошовинистичка дисквалификација житеља Србије као „фашиста“ и „четника“.
Аида Ћоровић: „Србија је фашистичко друштво“;
Душко Радосављевић: „Србија је натопљена фашизмом“;
Драган Бурсаћ: „У свакој пори српског друштва живи фашизам“, „нема друштвеног слоја у Србији који није фашизован“, Срби су „народ болесни, који се не либи ходати по ножу геноцидности“;
Ђокица Јовановић: „Србија је четничка држава“, у којој се „већ у школама регртују мали четници“:
Алексеј Кишјухас: Србија је „друштво које је већински националистичко“ и у ком „одрастају генерације које једва чекају да саучествују у злочинима које су починили њихови очеви“;
Павле Радић: Србија је „болесник с којим Европа не зна шта ће, који у инфицираном стању држи цели регион“
Томислав Марковић: „Српска духовност чисти каму од скореле крви; српска духовност је православни кукасти крст, на коме треба распети све што није српско“;
Динко Грухоњић: „Србија и Р. Српска су духовне пустиње, то су духовни логори“, у којима се „упорно слави смрт, а људски живот вриједи колико један метак – или трзај ножа“; „Србија се одавно отцијепила од нормалности“ (исто), „реч је о болесном друштву“, а „у теорији геноцида нервира ме увођење концепта аболиције за обичне грађане“ – јер, опште је познато да у Србији само камен није крив.
Пошто је Србија фашистичко друштво, разуме се да је, констатује Грухоњић, „Србија на страни Путинове Русије“, да у њој данас „грађани по фејсбуцима каче кукасти крст нашега доба – слово Z“, да је, везано за „руљу с протеста у знак подршке Путину“ – „о фашизму овде реч!“, да „Бањалуком и данас управљају фашисти“, те да „Вучић већ годинама спроводи класичну фашистичку превару: милитаризује друштво припремајући га за рат“.
Служећи молоху
Друга пак школа мишљења наших грађаниста српску „русофилију“ објашњава наводном доминацијом руске пропаганде. Дарио Хајрић каже да је „изражена русофилија у Србији“ последица „деценија руске пропаганде“. „Ако бисмо били озбиљна држава“, вели овај N1 социолог (код мене свакако није студирао), „а која би истражила токове новца, сигуран сам да бисмо открили веома занимљиве ствари“ – „Русија на свом платном списку у Србији има многе организације које заступају руске интересе“, а „СПС дословно функционише као експонент проруских интереса на Балкану“.
Исто мисли и Биљана Србљановић, која тврди да је „проблем што је већина јавног мњења (у Србији) инструисана проруским и руским медијима“, попут „Спутњика, Раше тудеј, Балканинфо и Србининфо“. С тим се слаже Томислав Маринковић, који сматра да „кремаљска пропаганда у Србији траје несметано већ деценијама“, односно да се код нас „већина медија понаша као да су део кремаљске ратне машинерије под директном командом диктатора Путина“.
То је, заправо, директан позив за забрану (кенсловање) сваког мишљења у Србији које није атлантистичко, компрадорско и аутоколонијално. То је брутални антисрпски национализам привилеговане касте која мрзи и презире овдашњи обичан, већински радни свет „русофила“ – управо онај који је храни и издржава.
И као што рече Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка` на гори листа, но се бојим од зла домаћега“. Они с радошћу ишчекују проширење окупације Србије, с 15 на 100 одсто. Они нас непрестано и безочно денунцирају, чекујући све нове и нове грантове НАТО молоха.
Они су ту, дрски и безочни. Али, ми ћемо да сведочимо истину. Ко се двоуми да одабере страну, само треба да погледа где је већа лаж – где је „отац лажи“ (Јн 8,44). Колико само лажу о Србима, брутално и огољено, толико исто лажу и о свему осталом. А наш задатак само је да сведочимо.
И зато само храбро. Руси и Срби су две заветне нације. Биле су, јесу и увек ће бити. Во вјеки и вјеков, амин!
Слободан Антонић
Извор: Правда
