Да није било аутокефалности Цркве са сједиштем у Пећи, не би епархија Зетска (касније Цетињска) никад била уздигнута у ранг митрополије. То њено уздигнуће десило се истовремено са проглашењем патријаршије у Пећи 1346.
Да патријарх у Пећи није био аутокефалан, не би млетачки чиновник и путописац М. Болица почетком 17. вијека записао да су „цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха“. У 17. вијеку, римокатолички мисионар Леонардис пише како „народ и Црква на Цетињу славе Светога Уроша- краља Српског“.
„Кроз зла времена, која су пролећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини, тај мудри српски владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу, од оних, што је Свети Сава подигао у српској држави…“ (Краљ Никола о Цетињском манастиру, „Глас Црногорца“ 1895.)
На гробној плочи Владике Василија Петровића у Санкт-Петербургу, у чувеној лаври Александра Невског, написано је 1766. да је он митрополит Скендерије, Црне Горе и Приморја и патријаршијства сербског егзарх. Дакле, то је оно што је у мисли Црне Горе остало заувек запечаћено, то наследство косовске традиције, коју су сви митрополити помињали у приликама које су биле различите. (проф др Мило Ломпар)
Извор: Не дамо светиње/IG
