У нашим људима постоји нешто извитоперено, дубоко лицемјерно, безумно.

Толико пута сам чуо како се жестоко осуђује неки „кукавац” што је, можда, искористио свој политички или административни утицај како би добио повољан кредит за стан или оствари неки сличан бенефит.
С друге стране, толико пута се ћутало када се на очи јавности обзнани да је неки политички силник, бизнисмен или криминалац ојадио за десетине или за стотине милиона евра државни буџет. Постоји тешко разумљива несразмјера између тежине преступа и лакоће толерисања, а иза свега, очигледно је, не стоји страх од моћника.
Било како било, таквим резоновањем не испољава се само изопаченост људске природе, већ се ћутањем амнестира злотвор који почини несамјерљиво већу државну или јавну штету, неголи неки, како рекох, ситни преступник.
Да парадокс ужаса буде још већи, непочинство злотвора зна се чак оправдати тиме што се истиче његова наводна љубав или приврженост држави! Рекло би се да такав краде од државе, а све из љубави према држави.
Све то, најзад, може бити и знак дубоке, колективне, патологије. Није, дакле, иза паравана похрањен само неки лични и најприземнији интерес, него се у позадини ствари открива један патолошки бином: жртва – џелат. Жртва бивајући неспособна да то себи призна, радије имагинира, те свог џелата третира као спаситеља. Како би, иначе, могла да оправда баналност свој позиције, своје крхке его-егзистенције; како би, најзад, могла да намири мрвице сопствене савјести, осим ако не пристане на корелацију лажи, превара, подвала, обмана. Разумије се, уз ове двије улоге често се појави и она трећа фигура Карпмановог (Стивен Карпман) „драмског троугла”, а то бива лице с маском Спаситеља.
О каквим је трансакцијама и психосоцијалним корелацијама ријеч, може се потпуније схватити цитирањем једног, мада упрошћеног, карпамановског појашњењења:
„Жртва: Став жртве је ’Јадан ја!’ Жртва се осећа жртвом, потлаченом, беспомоћном, безнадежном, немоћном, срамотном особом и чини се да није у могућности да доноси одлуке, решава проблеме, ужива у животу или постиже увиде. Жртва ће, ако не буде прогоњена, потражити Џелата и Спасиоца који ће јој спасити дан, али и увећати негативна осећања жртве.
Спаситељ: Спасилачки став је ’Дозволите да вам помогнем’. Спасилац се, као класични покретач, осећа кривим ако не помогне у невољи. Ипак, његово спашавање има негативне ефекте: Жртву држи зависном и даје жртви дозволу да пропадне. Кад Спасилац своју енергију усмери на некога другог, омогућава себи да игнорише сопствену анксиозност и проблеме. Ова спасилачка улога је такође пресудна јер је њихов стварни примарни интерес заиста избегавање властитих проблема прикривених као брига за потребе жртве.
Џелат: Џелат има став ’За све сте криви’. Прогонитељ контролише, оптужује, критикује, опресира, љути, ауторитарно се понаша, ригидно и супериорно.”
Извор: Милорад Дурутовић/Фејсбук
