Дијелу црногорског друштва који је традиционално наклоњен руском становишту треба да буде јасно да се нападом на Украјину Русија свјесно повукла са европске позорнице и дугорочно одрекла било каквог политичког утицаја на европском континенту. То се односи и на наш простор.
Нападом на Украјину Путинов режим пољуљао је идеолошке темеље проруског наратива у Европи – Русија као заштитник православних народа, савезник малих држава у антиимперијалној борби, носилац алтернативне визије европејства – и раскинуо сва постојећа европска партнерства.
Одрживост геостратешког заокрета према Азији показаће године које су пред нама. Kако год, једно је већ данас извјесно – Русија је дигла руке од активног учешћа у европској политици а самим тим и од Западног Балкана, и то је цијена коју је Путинов режим пристао да плати. Важно је да они који према Русији и руској политици гаје одређене афинитете буду свјесни ове нове геополитичке реалности. Русофилија на Западном Балкану, као стратешки правац и идеолошка оријентација, изгубила је свог основног промотера, а тиме и сваки кредибилитет.
Тачно је да се у посљедње вријеме геополитичким аргументима пречесто манипулисало у сврху искључивања и делегитимисања политичких противника. Тачно је и то да добар дио наше политичке класе настоји да сопствену политичку агенду прикаже као некакав историјски императив. Све то, међутим, не значи да у датом времену не постоје геополитичке неминовности које је непходно уважити.
За оне који у Црној Гори претендују на било какав облик учешћа у извршној власти, јасан отклон од политике Путиновог режима представља једну такву неминовност. Инсистирање на ‘проруској’ оријентацији након што је сама Русија одустала од пројекта који ту оријентацију чини иоле смисленом није никаква принципијелност, већ напросто – ћорсокак, и пут у трајну политичку изолацију.
Извор: Феђа Павловић/Фејсбук
