„Mi smo već bili mrtvi,“ rekao je jedan palestinski dečak. Iracionalni izlaz šehidskom smrću iz ovozemaljskog pakla. Hamas je odlučio da se samospali i odvede mnoge od dva miliona Palestinaca u smrt
Svi smo bili zatečeni vestima u subotu pre podne. Ustalilo se kao običaj da Hamas povremeno lansira projektile iz pojasa Gaze na izraelska naselja i gradove, pa da ih antiraketni sistem „Gvozdena kupola“ uspešno presretne i da izraelska avijacija uzvrati bombardovanjem položaja u Gazi odakle su projektili lansirani, uz civilne žrtve.
Na ovo se navikla i svetska javnost, i izraelska država i društvo, ali i Palestinci koji žive bilo pod islamističkim režimom Hamasa u pojasu Gaze, bilo u rezervatima na Zapadnoj obali, a i oni Palestinci koji su prognani završili u dijasporama širom sveta. Ovim povremenim okršajima slede verbalne osude i uzajamne optužbe i svaka od tih faza je postala čin u drami koja se ponavlja i svakim svojim ponavljanjem jača status kvo.
Zidovi
Palestinci nemaju državu, niti će je dobiti, a izraelska politička scena je skrenula toliko udesno da je levica na rubu nestanka. Na poslednjim izborima je Laburistička stranka, koja je bila vladajuća stranka od osnivanja Izraela 1948. do 1977, te onda opet u 1990-tim, svedena na četiri od 120 poslanika u Knesetu. Ova partija je imala u sebi element pregovora, želje da se postigne mir između Izraela i Palestine. Ali čemu pregovarati kada se možete tući?
Mogućnost mirovnog sporazuma se smanjivala od ubistva izraelskog premijera Jicaka Rabina 1995. godine. S njim je stao i mirovni proces, a na vlast je došla desnica koja je huškala protiv premijera Rabina i sporazuma sa Palestincima, a čijim je ekstremima pripadao i Rabinov ubica, jedan nacionalistički fanatik.
Desnica je svuda privržena ideji ostvarivanja nacionalne bezbednosti putem vojne nadmoći. Bilioni su uloženi u izraelsku vojsku, obaveštajne službe, sisteme nadzora, ograde, zatvore, zidove, sonare, koji bi Izrael osigurali i izolovali od palestinske populacije koja bi nastavila da tavori u sve manjim zonama.
Duga je lista nepobedivosti Izraela. Nijedan rat protiv arapskih suseda nije izgubila njegova vojska. Nijedan ustanak, intifada Palestinaca, nije ugrozio Izrael. Podrška sa Zapada je nepokolebljiva i gotovo bezuslovna. Izrael je nedodirljiv i nepobediv. To su prihvatili i njegovi arapski susedi. Nakon Egipta i Jordana koji su uspostavili diplomatske odnose sa Izraelom 1970-tih, 2020. su Izrael priznali Ujedinjeni arapski emirati, Bahrein, Sudan, i Maroko. Građanima (ili podanicima) je ovo približavanje mrsko, ali mogućnost za politiku suprotnu politici vlade nije moguće ostvariti u većini arapskih zemalja.
Nakon Arapskog proleća, režimi su naučili lekciju i zauzdali ulice i trgove svojih gradova. Palestinska stvar je padala sve niže na listi prioriteta njihove arapske braće. Sledeća na tom spisku je trebalo da bude Saudijska Arabija. Od 26. septembra do petka pre Hamasovog napada, čak tri izraelska ministra su posetila monarhiju koja zvanično ne priznaje ni izraelske pasoše. Na samitu G20 u septembru je predstavljen novi projekat povezivanja Indije, Bliskog istoka i Evrope, čiji je oslonac brza železnica koja bi povezivala Emirate, Saudiju, Jordan i Izrael.
Pojas Gaze
Pojas Gaze, pak, u kojem živi više od dva miliona ljudi je dugačak četrdesetak kilometara a širok pet do deset. Poređenja radi, to je približno dužini priobalja Dunava od Sremskih Karlovaca do Beograda. Najgušće naseljena zona na planeti. Izrael je i ovu teritoriju držao pod okupacijom od 1967. do 2005, kada je rešio da se povuče i ostavi Palestincima da sami vladaju svojim životima. Nažalost, na izborima 2007, Hamas, radikalni islamistički pokret, je došao na vlast s koje više nikada nije sišao. Izbori nemaju mesto u Gazi, gde je zaveden strog režim revolucionarnog islamizma.
Projektili koje Hamas često lansira su mahom domaće radinosti, ali se komponente švercuju iz Egipta podžemnim tunelima. Jer Gaza je od 2007. pod blokadom i sa kopna i sa mora. Izrael je snabdeva vodom i strujom i dopušta ulazak humanitarne pomoći, ali iz Gaze niko ne izlazi. Zato je zovu najvećim zatvorom pod otvorenim nebom. Hamas se hrani beznađem Palestinaca koji u očaju, ali i nedostatku drugih opcija, se okreću ovom radikalnom pokretu koji pribegava terorističkim metodama u svojoj borbi.
Savezi i moć
Upadi izraelskih snaga bezbednosti u palestinska naselja, prisilna iseljavanja Palestinaca iz njihovih domova u istočnom Jerusalimu, upadi jevrejskih vernika na Hramovnu goru, skrnavljenje džamije Al-Akse u poslednjih deset dana Ramazana, kada se slavi Noć objave Kurana, za Palestince su uvrede, a za mirovni proces smrt od hiljadu rezova. Ovi napadi su se intenzivirali otkako je izraelski premijer Benjamin Netanjahu sklopio koaliciju sa ekstremističkim nacionalističkim i istovremeno versko-fundamentalističkim strankama „Ocma jehudit“ (Jevrejska moć) i „Tkuma“ (Partija religijskog cionizma).
Vođe ove dve partije Itamar Ben Gvir i Bezazel Smotrič su postali ministri nacionalne bezbednosti, odnosno finansija. Sa njima, prioritet Izraela je postala reforma sudstva i ubrzanje kolonizacije Zapadne obale. Reforma sudstva je imala za cilj da oduzme moć Vrhovnom sudu Izraela da obara zakone koje smatra suprotnim osnovnim zakonima Izraela, ali i da blokira postavljenja na ključna državna mesta osoba sa sumnjivom prošlošću. Takođe, protiv premijera Netanjahua se vodi sudski proces, on je optužen za korupciju, i dobro bi mu došlo da može da postavlja i razrešava sudije po volji.
Ova samovolja izraelske vlade da izmeni poredak između grana vlasti je naišao na ogroman otpor širom izraelskog društva. Protesti traju već mesecima, a u jednom trenutku su i vojni rezervisti rešili da stupe u štrajk. Vlada se bavila samo jednim pitanjem – kako obuzdati proteste i svejedno sprovesti reformu koja bi oslabila autonomiju sudstva.
Što se tiče Zapadne obale, nju je Izrael okupirao nakon Šestodnevnog rata 1967. Nominalno tu vlada Fatah, koji predvodi Mahmud Abas, 88-godišnji saradnik Jasera Arafata, koji je izabran za predsednika Palestinaca 2005. i koji nikad više nije izašao na izbore. Jednostavno je produžio svoj mandat unedogled i njegova legitimnost je gotovo ravna nuli. Ovde je trebalo da nastane država Palestina. Međutim, Izrael je i dalje drži okupiranu, već 55 godina. I suprotno međunarodnom pravu, na toj teritoriji podiže naselja za Jevreje koji dolaze iz Amerike, Evrope, koji se tu naseljavaju i oduzimaju zemlju palestinskim starosedeocima. Tih naseljenika više nije malo – njih je 700 hiljada, i čine sedam odsto populacije Izraela. Oni listom glasaju za ekstremno desničarske stranke koje promovišu dalje obespravljivanje Palestinaca i štite naseljenike kada dođe do sukoba sa Palestincima.
Februara ove godine, jedan Palestinac, član Hamasa, ubio je dva izraelska naseljenika na Zapadnoj obali u blizini gradića Huvara. Ministar Smotrič se oglasio i rekao da Huvaru treba zbrisati, mada je rekao i da bi to trebalo da uradi država, a ne pojedinci. Ali pojedinci su ga čuli. Kao odmazdu, jevrejski naseljenici iz naselja koja je okružuju su upali u Huvaru i spalili je. Jedan Palestinac je poginuo, stotine su povređene. Komandant izraelskih snaga, general Jehuda Fuks, je okarakterisao spaljivanje Huvare kao pogrom.
Skica odnosa
Potrebno je bilo skicirati šta se desilo samo u skorašnjoj istoriji odnosa Izraela i Palestine, kako bismo razumeli na kojim se pozicijama nalazi koja frakcija u subotu ujutro, kada je Hamas uspeo da pobegne iz svog zatvora i lansira čak 5.000 projektila na gradove Izraela. Prvi put od 1948, Izrael je izgubio kontrolu nad svojom teritorijom. Njegovi civili su oteti, ubijani na brutalan način, leševi izraelskih vojnika su skrnavljeni.
Hamas je zaklao čitave porodice, masakrirao posetioce na jednom festivalu trans-muzike u obližnjoj pustinji, odveo u Gazu na stotine državljana i Izraela i Sjedinjenih Američkih Država, Francuske, Nemačke, sezonske poljoprivredne radnike sa Tajlanda. Oni će biti živi štit Hamasu i, kako je rekao njihov glasnogovornik, umiraće zajedno sa Palestincima bude li Izrael bombardovao Gazu. Hamas je pustio jezive snimke na društvene mreže koji su užasnuli, ali ne i uplašili Izrael, a ni Zapad. Ti snimci će biti dodatno gorivo za odmazdu koja se sprema.
Udar Hamasa
Postavlja se pitanje zašto je Hamas baš sada rešio da udari. Verovatno je prvi razlog bio da onemogući dalja diplomatska priznanja Izraela u arapskom svetu, kao i da obruka, možda i destabilizuje, one režime koji su sklopili dogovor sa Izraelom. Drugi razlog je propagandne prirode. „Pobeda“ Hamasa se svodi na nekoliko sela u blizini Izraela čija je okupacija trajala nešto više od 24 sata. Pa ipak, zbog legendarne izraelske nepobedivosti, i taj mali, suštinski nebitan uspeh, odžvanja širom arapskog sveta kao pobeda, kao dokaz da Golijat nije nepobediv.
Nakon decenija poraza, pobeda, ma koliko skupa, ma koliko kratkog veka, ulila je osećaj povraćenog dostojanstva Arapima širom sveta. Otuda i demonstracije po Berlinu, Njujorku, Londonu, Parizu, na kojima se slavi arapska pobeda i demoliraju jevrejske prodavnice. U oduševljenju, oni ne vide da ne pomažu palestinskoj stvari, nego je samo čine gorom.
Izraelu je međunarodna zajednica (samo Zapad i Indija) već dala kart-blanš da uništi Hamas kako god želi. Prizori slavlja nakon krvavih snimaka će potvrditi već raširene predrasude da su muslimani opasni. Tome u prilog govori i to što sve te snimke već koriste ekstremno-desničarske partije u Evropi i time ukazuju biračima na „unutrašnjeg neprijatelja“. Bude strah da će tako i muslimani usred Evrope jednog dana krenuti na bele starosedeoce.
Ovom akcijom je Hamas verovatno uništio mogućnost Palestine. U narednim mesecima ćemo videti razmere izraelske odmazde, ali imajuću na umu spisak dostignuća prilično desničarske vlade u Jerusalimu, ne može se očekivati milost. Izraelska avijacija je već počela dejstvovanja po Gazi. Zgrade padaju jedna za drugom, dok se postavlja artiljerija oko grada. Mobilizovano je 300 hiljada rezervista, korak kakav se ne preduzima sem ako se ne planira invazija, koju je Hamasov napad učinio nužnom za Izrael. Pojas Gaze više ne sme biti nezavistan. Nijedna vlada ne bi mogla da odloži njegovo zauzimanje i uništenje Hamasa do poslednje ćelije. To je sada državni prioritet broj jedan. No, rat u urbanim uslovima odnosi ogromne žrtve po armiju u ofanzivi, kako nas uče lekcije iz Iraka i Ukrajine. Stoga će verovatno prvo avijacija raščistiti teren pre nego što armija uđe na brisani prostor.
Mosad i politika
Treba takođe razmotriti i to kako su izraelske snage zakazale? Kako je moguće da sveznajući Mosad nije znao da Hamas ima 5.000 raketa i da sprema ovako nešto? U većini slučajeva ovakvih katastrofa je odgovor češće glupost nego zla namera.
Inicijalno objašnjenje je bilo da su Ben Gvir i Smotrič tražili od premijera da se gro izraelskih snaga prebaci na Zapadnu obalu, kako bi čuvali naseljenike tokom jevrejskog praznika sukota, koji se završavao baš onog krvavog šabata. Ovo je utoliko gore jer većina jevrejskih naseljenika na Zapadnoj obali ne služi izraelsku vojsku, što im zamera ostatak nacije. No, u ponedeljak uveče su „Jediot ahranot“, druge načitanije izraelske dnevne novine, prenele vest da su egipatske obaveštajne službe upozorile premijera Netanjahua da se sprema užasan napad iz Gaze, na šta on nije reagovao. Propust? Nemar?
Ili svesno igranje sa vatrom krize koja bi mogla da skrene pažnju sa pravosudne reforme, ali koja se pretvorila u požar? Istrage će svakako biti, njoj je bila podvrgnuta i Golda Meir kada je „Agranat“ komisija istraživala odgovornost za iznenađenje i zamalo poraz koji su Egipat i Sirija priredili Izraelu 1973, u Jom Kipur ratu.
Kako bilo, Netanjahuova dugačka politička karijera se bliži kraju i poslednja šansa da ne bude zapamćen po korupciji i nesposobnosti bi moglo biti osvajanje pojasa Gaze i uništenje Hamasa. Želja da bude zapamćen po tome će oblikovati i intenzitet i brzinu vojnog udara koji sledi Gazi.
Nemoguća pobeda
Nemoguće je da Hamas nije računao sa ovakvom reakcijom. Nemoguće da su se nadali pobedi. Možda su iskreno mislili da će se arapski svet dići i doći da im pomogne. Ali pre će biti da ih je na ovo samouništenje pokrenuo očaj. San o Palestini se gasi, on umire. Niko više ne veruje u rešenje dve države, Izraela i Palestine, koje postoje jedna pored druge. Ali zašto umirati polako, bledeti poput severnoameričkih Indijanaca u rezervatima, ako se nudi alternativa herojskog nestanka u plamenu? Svakako mi sa Balkana shvatamo moć mita i nacije kao žrtve-heroja, mučeništva koje iz bednog života u očaju i beznađu nudi najmanje slavu, a možda čak i mesto u raju za one koji veruju.
Komentari palestinskih civila nakon subote to i potvrđuju. „Mi smo već bili mrtvi,“ rekao je jedan dečak. Iracionalni izlaz šehidskom smrću iz ovozemaljskog pakla.
Hamas je rešio da se samospali i odvede mnoge od dva miliona Palestinaca u smrt. U najgorem slučaju, na koji se treba spremiti, možda će svet posmatrati još jedno etničko čišćenje, a ni mesec dana nije prošlo od egzodusa 120.000 Jermena iz Nagorno-Karabaha. Dva miliona Palestinaca nemaju gde da odu jer su pod blokadom. A najveći deo njihove granice će se pretvoriti uskoro u front. Ostaje im samo bekstvo u Egipat, ako se Egipat smiluje i otvori prelaze sa Gazom. Ali to će biti dva miliona ljudi koji dolaze u Sinajsku pustinju, u državu koja je i sama na rubu kolapsa i nema uslove ni da ih prehrani ni da ih smesti.
Humanitarne operacije koja bi bila potrebna da ne umru od gladi trenutno nema ni u naznakama. Štaviše, evropske zemlje su listom objavile da obustavljaju svu humanitarnu i razvojnu pomoć Palestini. Princip kolektivne kazne se itekako primenjuje i dalje.
Teško je čitati i pisati o ovoj temi bez osećaja potrebe da se zauzme neka moralna pozicija, s koje bi se moglo jasno reći da je jedna ili druga strana kriva, ili da su obe strane krive, ili nijedna. Kako ne osuditi Hamasova klanja, kako ne osuditi bombardovanje Gaze koje je već ubilo stotine, a ubiće na hiljade Palestinaca? S neke druge razine moralnosti, meni nedostižne, pitaju se kako ne slaviti ustanak i pobedu pokreta otpora, odnosno kako ne podržavati državu koja se brani od terorista? Poput gledaoca u teatru, paralizovani smo i bespomoćni dok posmatramo kako se tragedija o Palestini približava novom činu, možda i poslednjem.
Mirko Dautović
Izvor: Novi Magazin
