„Ми смо већ били мртви,“ рекао је један палестински дечак. Ирационални излаз шехидском смрћу из овоземаљског пакла. Хамас је одлучио да се самоспали и одведе многе од два милиона Палестинаца у смрт
Сви смо били затечени вестима у суботу пре подне. Усталило се као обичај да Хамас повремено лансира пројектиле из појаса Газе на израелска насеља и градове, па да их антиракетни систем „Гвоздена купола“ успешно пресретне и да израелска авијација узврати бомбардовањем положаја у Гази одакле су пројектили лансирани, уз цивилне жртве.
На ово се навикла и светска јавност, и израелска држава и друштво, али и Палестинци који живе било под исламистичким режимом Хамаса у појасу Газе, било у резерватима на Западној обали, а и они Палестинци који су прогнани завршили у дијаспорама широм света. Овим повременим окршајима следе вербалне осуде и узајамне оптужбе и свака од тих фаза је постала чин у драми која се понавља и сваким својим понављањем јача статус кво.
Зидови
Палестинци немају државу, нити ће је добити, а израелска политичка сцена је скренула толико удесно да је левица на рубу нестанка. На последњим изборима је Лабуристичка странка, која је била владајућа странка од оснивања Израела 1948. до 1977, те онда опет у 1990-тим, сведена на четири од 120 посланика у Кнесету. Ова партија је имала у себи елемент преговора, жеље да се постигне мир између Израела и Палестине. Али чему преговарати када се можете тући?
Могућност мировног споразума се смањивала од убиства израелског премијера Јицака Рабина 1995. године. С њим је стао и мировни процес, а на власт је дошла десница која је хушкала против премијера Рабина и споразума са Палестинцима, а чијим је екстремима припадао и Рабинов убица, један националистички фанатик.
Десница је свуда привржена идеји остваривања националне безбедности путем војне надмоћи. Билиони су уложени у израелску војску, обавештајне службе, системе надзора, ограде, затворе, зидове, сонаре, који би Израел осигурали и изоловали од палестинске популације која би наставила да тавори у све мањим зонама.
Дуга је листа непобедивости Израела. Ниједан рат против арапских суседа није изгубила његова војска. Ниједан устанак, интифада Палестинаца, није угрозио Израел. Подршка са Запада је непоколебљива и готово безусловна. Израел је недодирљив и непобедив. То су прихватили и његови арапски суседи. Након Египта и Јордана који су успоставили дипломатске односе са Израелом 1970-тих, 2020. су Израел признали Уједињени арапски емирати, Бахреин, Судан, и Мароко. Грађанима (или поданицима) је ово приближавање мрско, али могућност за политику супротну политици владе није могуће остварити у већини арапских земаља.
Након Арапског пролећа, режими су научили лекцију и зауздали улице и тргове својих градова. Палестинска ствар је падала све ниже на листи приоритета њихове арапске браће. Следећа на том списку је требало да буде Саудијска Арабија. Од 26. септембра до петка пре Хамасовог напада, чак три израелска министра су посетила монархију која званично не признаје ни израелске пасоше. На самиту Г20 у септембру је представљен нови пројекат повезивања Индије, Блиског истока и Европе, чији је ослонац брза железница која би повезивала Емирате, Саудију, Јордан и Израел.
Појас Газе
Појас Газе, пак, у којем живи више од два милиона људи је дугачак четрдесетак километара а широк пет до десет. Поређења ради, то је приближно дужини приобаља Дунава од Сремских Карловаца до Београда. Најгушће насељена зона на планети. Израел је и ову територију држао под окупацијом од 1967. до 2005, када је решио да се повуче и остави Палестинцима да сами владају својим животима. Нажалост, на изборима 2007, Хамас, радикални исламистички покрет, је дошао на власт с које више никада није сишао. Избори немају место у Гази, где је заведен строг режим револуционарног исламизма.
Пројектили које Хамас често лансира су махом домаће радиности, али се компоненте шверцују из Египта поџемним тунелима. Јер Газа је од 2007. под блокадом и са копна и са мора. Израел је снабдева водом и струјом и допушта улазак хуманитарне помоћи, али из Газе нико не излази. Зато је зову највећим затвором под отвореним небом. Хамас се храни безнађем Палестинаца који у очају, али и недостатку других опција, се окрећу овом радикалном покрету који прибегава терористичким методама у својој борби.
Савези и моћ
Упади израелских снага безбедности у палестинска насеља, присилна исељавања Палестинаца из њихових домова у источном Јерусалиму, упади јеврејских верника на Храмовну гору, скрнављење џамије Ал-Аксе у последњих десет дана Рамазана, када се слави Ноћ објаве Курана, за Палестинце су увреде, а за мировни процес смрт од хиљаду резова. Ови напади су се интензивирали откако је израелски премијер Бењамин Нетањаху склопио коалицију са екстремистичким националистичким и истовремено верско-фундаменталистичким странкама „Оцма јехудит“ (Јеврејска моћ) и „Ткума“ (Партија религијског ционизма).
Вође ове две партије Итамар Бен Гвир и Безазел Смотрич су постали министри националне безбедности, односно финансија. Са њима, приоритет Израела је постала реформа судства и убрзање колонизације Западне обале. Реформа судства је имала за циљ да одузме моћ Врховном суду Израела да обара законе које сматра супротним основним законима Израела, али и да блокира постављења на кључна државна места особа са сумњивом прошлошћу. Такође, против премијера Нетањахуа се води судски процес, он је оптужен за корупцију, и добро би му дошло да може да поставља и разрешава судије по вољи.
Ова самовоља израелске владе да измени поредак између грана власти је наишао на огроман отпор широм израелског друштва. Протести трају већ месецима, а у једном тренутку су и војни резервисти решили да ступе у штрајк. Влада се бавила само једним питањем – како обуздати протесте и свеједно спровести реформу која би ослабила аутономију судства.
Што се тиче Западне обале, њу је Израел окупирао након Шестодневног рата 1967. Номинално ту влада Фатах, који предводи Махмуд Абас, 88-годишњи сарадник Јасера Арафата, који је изабран за председника Палестинаца 2005. и који никад више није изашао на изборе. Једноставно је продужио свој мандат унедоглед и његова легитимност је готово равна нули. Овде је требало да настане држава Палестина. Међутим, Израел је и даље држи окупирану, већ 55 година. И супротно међународном праву, на тој територији подиже насеља за Јевреје који долазе из Америке, Европе, који се ту насељавају и одузимају земљу палестинским староседеоцима. Тих насељеника више није мало – њих је 700 хиљада, и чине седам одсто популације Израела. Они листом гласају за екстремно десничарске странке које промовишу даље обесправљивање Палестинаца и штите насељенике када дође до сукоба са Палестинцима.
Фебруара ове године, један Палестинац, члан Хамаса, убио је два израелска насељеника на Западној обали у близини градића Хувара. Министар Смотрич се огласио и рекао да Хувару треба збрисати, мада је рекао и да би то требало да уради држава, а не појединци. Али појединци су га чули. Као одмазду, јеврејски насељеници из насеља која је окружују су упали у Хувару и спалили је. Један Палестинац је погинуо, стотине су повређене. Командант израелских снага, генерал Јехуда Фукс, је окарактерисао спаљивање Хуваре као погром.
Скица односа
Потребно је било скицирати шта се десило само у скорашњој историји односа Израела и Палестине, како бисмо разумели на којим се позицијама налази која фракција у суботу ујутро, када је Хамас успео да побегне из свог затвора и лансира чак 5.000 пројектила на градове Израела. Први пут од 1948, Израел је изгубио контролу над својом територијом. Његови цивили су отети, убијани на бруталан начин, лешеви израелских војника су скрнављени.
Хамас је заклао читаве породице, масакрирао посетиоце на једном фестивалу транс-музике у оближњој пустињи, одвео у Газу на стотине држављана и Израела и Сједињених Америчких Држава, Француске, Немачке, сезонске пољопривредне раднике са Тајланда. Они ће бити живи штит Хамасу и, како је рекао њихов гласноговорник, умираће заједно са Палестинцима буде ли Израел бомбардовао Газу. Хамас је пустио језиве снимке на друштвене мреже који су ужаснули, али не и уплашили Израел, а ни Запад. Ти снимци ће бити додатно гориво за одмазду која се спрема.
Удар Хамаса
Поставља се питање зашто је Хамас баш сада решио да удари. Вероватно је први разлог био да онемогући даља дипломатска признања Израела у арапском свету, као и да обрука, можда и дестабилизује, оне режиме који су склопили договор са Израелом. Други разлог је пропагандне природе. „Победа“ Хамаса се своди на неколико села у близини Израела чија је окупација трајала нешто више од 24 сата. Па ипак, због легендарне израелске непобедивости, и тај мали, суштински небитан успех, оџвања широм арапског света као победа, као доказ да Голијат није непобедив.
Након деценија пораза, победа, ма колико скупа, ма колико кратког века, улила је осећај повраћеног достојанства Арапима широм света. Отуда и демонстрације по Берлину, Њујорку, Лондону, Паризу, на којима се слави арапска победа и демолирају јеврејске продавнице. У одушевљењу, они не виде да не помажу палестинској ствари, него је само чине гором.
Израелу је међународна заједница (само Запад и Индија) већ дала карт-бланш да уништи Хамас како год жели. Призори славља након крвавих снимака ће потврдити већ раширене предрасуде да су муслимани опасни. Томе у прилог говори и то што све те снимке већ користе екстремно-десничарске партије у Европи и тиме указују бирачима на „унутрашњег непријатеља“. Буде страх да ће тако и муслимани усред Европе једног дана кренути на беле староседеоце.
Овом акцијом је Хамас вероватно уништио могућност Палестине. У наредним месецима ћемо видети размере израелске одмазде, али имајућу на уму списак достигнућа прилично десничарске владе у Јерусалиму, не може се очекивати милост. Израелска авијација је већ почела дејствовања по Гази. Зграде падају једна за другом, док се поставља артиљерија око града. Мобилизовано је 300 хиљада резервиста, корак какав се не предузима сем ако се не планира инвазија, коју је Хамасов напад учинио нужном за Израел. Појас Газе више не сме бити независтан. Ниједна влада не би могла да одложи његово заузимање и уништење Хамаса до последње ћелије. То је сада државни приоритет број један. Но, рат у урбаним условима односи огромне жртве по армију у офанзиви, како нас уче лекције из Ирака и Украјине. Стога ће вероватно прво авијација рашчистити терен пре него што армија уђе на брисани простор.
Мосад и политика
Треба такође размотрити и то како су израелске снаге заказале? Како је могуће да свезнајући Мосад није знао да Хамас има 5.000 ракета и да спрема овако нешто? У већини случајева оваквих катастрофа је одговор чешће глупост него зла намера.
Иницијално објашњење је било да су Бен Гвир и Смотрич тражили од премијера да се гро израелских снага пребаци на Западну обалу, како би чували насељенике током јеврејског празника сукота, који се завршавао баш оног крвавог шабата. Ово је утолико горе јер већина јеврејских насељеника на Западној обали не служи израелску војску, што им замера остатак нације. Но, у понедељак увече су „Једиот ахранот“, друге начитаније израелске дневне новине, пренеле вест да су египатске обавештајне службе упозориле премијера Нетањахуа да се спрема ужасан напад из Газе, на шта он није реаговао. Пропуст? Немар?
Или свесно играње са ватром кризе која би могла да скрене пажњу са правосудне реформе, али која се претворила у пожар? Истраге ће свакако бити, њој је била подвргнута и Голда Меир када је „Агранат“ комисија истраживала одговорност за изненађење и замало пораз који су Египат и Сирија приредили Израелу 1973, у Јом Кипур рату.
Како било, Нетањахуова дугачка политичка каријера се ближи крају и последња шанса да не буде запамћен по корупцији и неспособности би могло бити освајање појаса Газе и уништење Хамаса. Жеља да буде запамћен по томе ће обликовати и интензитет и брзину војног удара који следи Гази.
Немогућа победа
Немогуће је да Хамас није рачунао са оваквом реакцијом. Немогуће да су се надали победи. Можда су искрено мислили да ће се арапски свет дићи и доћи да им помогне. Али пре ће бити да их је на ово самоуништење покренуо очај. Сан о Палестини се гаси, он умире. Нико више не верује у решење две државе, Израела и Палестине, које постоје једна поред друге. Али зашто умирати полако, бледети попут северноамеричких Индијанаца у резерватима, ако се нуди алтернатива херојског нестанка у пламену? Свакако ми са Балкана схватамо моћ мита и нације као жртве-хероја, мучеништва које из бедног живота у очају и безнађу нуди најмање славу, а можда чак и место у рају за оне који верују.
Коментари палестинских цивила након суботе то и потврђују. „Ми смо већ били мртви,“ рекао је један дечак. Ирационални излаз шехидском смрћу из овоземаљског пакла.
Хамас је решио да се самоспали и одведе многе од два милиона Палестинаца у смрт. У најгорем случају, на који се треба спремити, можда ће свет посматрати још једно етничко чишћење, а ни месец дана није прошло од егзодуса 120.000 Јермена из Нагорно-Карабаха. Два милиона Палестинаца немају где да оду јер су под блокадом. А највећи део њихове границе ће се претворити ускоро у фронт. Остаје им само бекство у Египат, ако се Египат смилује и отвори прелазе са Газом. Али то ће бити два милиона људи који долазе у Синајску пустињу, у државу која је и сама на рубу колапса и нема услове ни да их прехрани ни да их смести.
Хуманитарне операције која би била потребна да не умру од глади тренутно нема ни у назнакама. Штавише, европске земље су листом објавиле да обустављају сву хуманитарну и развојну помоћ Палестини. Принцип колективне казне се итекако примењује и даље.
Тешко је читати и писати о овој теми без осећаја потребе да се заузме нека морална позиција, с које би се могло јасно рећи да је једна или друга страна крива, или да су обе стране криве, или ниједна. Како не осудити Хамасова клања, како не осудити бомбардовање Газе које је већ убило стотине, а убиће на хиљаде Палестинаца? С неке друге разине моралности, мени недостижне, питају се како не славити устанак и победу покрета отпора, односно како не подржавати државу која се брани од терориста? Попут гледаоца у театру, парализовани смо и беспомоћни док посматрамо како се трагедија о Палестини приближава новом чину, можда и последњем.
Мирко Даутовић
Извор: Нови Магазин
