Један од наших највећих пјесника Стеван Раичковић (1928‒2007) у књизи „Један могући живот” говори о својим подгоричким коријенима, о свом ђеду који је два пута био градоначелник Подгорице, и стричевима који су оставили значајан траг у историји Црне Горе и Југославије:
„Била је то партерна кућа у центру Подгорице – а неколико унутрашњих башти и авлија, од којих је једна носила, бар за мене, загонетно име „кућиште“ – мога деде Стевана Раичковића и његове жене, моје бабе Милице, рођене Врбица. У тој кући је угледало света тринаесторо њихове деце, осам синова и пет кћери, од којих ће већина постати значајне личности.
У два маха сам боравио у овој кући. Први пут, кад сам имао не више од четири године: у време једног летњег распута, ваљда 1932. године. Тада сам једини пут видео свог деду, по коме сам и понео име. Био је крепка старина, седих бркова и плавих очију, смиреног понашања и благог тона у говору. Већ следеће године је у Белу Цркву стигла вест да је деда Стеван, напречац, преминуо у свом подгоричком дому.
Почетак другог боравка у овој кући поклапа се тачно са почетком Другог светског рата: из далеке Суботице, са крајњег севера државе, после сијасет перипетија – стигли смо у Подгорицу, у којој је још увек живела моја баба, у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године.
Тек што смо стигли у оближње село Толоши, код далеких и непознатих рођака (у кућу Саве Нешкова), од Италијана је бомбардована и Подгорица. Као још непотпуни тринаестогодишњак – сећам се – са неким непознатим удивљењем, са једне заравњене стене понад ове сеоске кровињаре, посматрао сам задимљену Подгорицу, која је сва одјекивала под експлозијама.
Оне куће, у Подгорици, више нема. Пропадала је полако, у неколико узастопних година, али интензивно. Оно што су начеле (италијанске, немачке и америчке) бомбе у рату, докрајчила је послератна изградња „новог Титограда“.
Мој деда, Стеван Петров Раичковић (1858‒1933), био је капетан Љешанске нахије, стекао је и запажену црногорску титулу барјактара (турски барјак у боју на Цареву Лазу, 1712. године, освојио је један младић из братства Раичковића, па је, затим, барјактарство у овом презимену, селективно преношено с колена на колено).
Мој отац, Милан (1897‒1972), припадао је оној основнијој и традиционалнијој линији куће Раичковића. Са овом браћом, Крстом и Јованом, на страни „бјелаша”, учествовао је у оној познатој оружаној чарки са милитантнијим присталицама краља Николе, на Цетињу, о Божићу 1919. године. Пре тога (као младић) био је добровољац у Првом светском рату. По његовом окончању, завршавао је Учитељску школу у Београду…“
Стеван Раичковић је у дјетињству слушао бабине приче (баба му је била братанична Маша Врбице, његушког капетана и црногорског мнистра) о Сими Матавуљу и Лази Костићу који су често боравили у њиховој кући на Његушима. О Матавуљу је баба више причала као о јунаку него као о писцу јер је послије погибије њеног оца на Скадру скупио групу Црногораца и пошао у Скадар да освети свог великог пријатеља.
Пјесник је говорио да је баба Милица живјела у „његошевским преокупацијама“ Црне Горе. Знала је бар половину Горског вијенца напамет и преносила ријечи Његоша дјеци и унуцима. Била је поносна што јој је унук Стеван већ у младим годинама постао познати пјесник. Па ипак његова лирска поезија јој није била блиска и замјерала му је ријечима: „Што не пјеваш о јунацима и бојевима… ка’ Његош што је пјевао“
Када је Стеван Раичковћ 1993. године добио Његошеву награду и један дио њеног новчаног износа дао за изградњу читаонице и библиотеке на Његушима био је пријатно изненађен и почаствован када су га већ послије годину дана позвали да отвори читаоницу. Његова бесједа била је интимна прича о личној повезаности са Његушима, сјећањима на бабу Милицу Врбицу са Његуша и љетовањима у Херцег Новом.
На повратку са свечаности у Његушима одлучио је да се по први пут у животу дуже задржи у Љешанској нахији, селима Градац и Парци, одакле су Раичковићи поријеклом. Ходајући по камењару, „по обурданим селима“, записујући имена села и растиња, осјећао је како се у његовом „космополитском и увелико отуђеном бићу“ буде неке нове устрептале емоције.
Осјећао је непосредно ту познату црногорску пасионираност прошлошћу, која оставља утисак да су се на овим (само наоко убогим камењарима ) одвијали тако значајни и пресудни догађаји који само неком пуком каприциозношћу нису (још увек) забележени на страницама историје…
Пуно година касније сјећајући се тог „врелог“ априлског дана, Раичковић ће записати да је са једне узвишице Веље Горе, која граничи села Градац и Парци у једном тренутку видио читав свој живот. Сјећања су се претворила у слике и пјесник је са брда на којем је стајао „видио“ плавозелену боју ријека Мораче, Рибнице, Ситнице, Цијевне. Назрео је кровове ђедове (давно порушене) куће у Подгорици у којој је одрасло тринаесторо дјеце.
Видио је у том тренутку још и даље Пек и родну Нересницу, пристаниште у Великом Градишту, завичају његове мајке. „Био је ово тренутак једног од мојих најинтензивнијих осјећања, као некаква синтеза успомена на све оно што је довело до мог живота“.
Извор: Донко Ракочевић/Фејсбук
