,,Nikada u životu nisam napisao prvu pesmu, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama smo pisali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako ću jednog dana biti veliki pesnik.
Drugu pesmu posle nisam smeo da prepišem da me ne uhvate, a bojao sam se i da je sam napišem jer sam znao da će biti lošija. Tako sam od slave živeo ceo taj treći razred. Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koji su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu, mada nisam bio sasvim dobar đak i stalno sam nešto zamuckivao, a zamuckujem i danas. I onda kada treba nešto da kažem, dok to izgovorim, oni mi kažu da sednem i daju mi neku srednju ocenu.
Za razliku od drugih koje su bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na jedan fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i onda verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim. A najveće je zadovoljstvo kad čovek nešto sam stvori.“
Miroslav Mika Antić
