Staljin nije verovao Brozovim optužbama, koje je slao u Moskvu potiv generala Draže Mihailovića ni u toku septembra 1942. godine. Smatrao je da su Brozove optužbe lažne, zato je doslovno rekao: „…Vodite računa da dobro proverite autentičnost. Moguće je da su okupatori posebno zainteresovani za krvavu borbu između partizana i četnika…“
MILOVAN DANOJLIĆ SVEDOČI
Draža je, rekosmo, bio vođa seoskog srpskog naroda. O tome Milovan Danojlić kaže:“Zaostala seljačka masa svog Kmeta je osećala kao bliskog rođaka, pa ga je zvala Čičom. Sve do čega je ona držala – kralj, vera, jezik, pismo, časni krst, slavna prošlost – otišlo je dođavola. Ime njenog dragog strica stajalo je, pa i dalje stoji, na crnoj listi poraženih snaga, te ga, evo, beogradska televizija predstavlja sedamdeset šest godina kasnije pod kolektivnim nazivom seljaci. Vladislav Petković Dis, čiji će se sin jedinac Mutimir Petković, diplomirani pravnik, za vreme rata poseljačiti, dobiće, od oslobodilaca, metak u potiljak. Pesnik Dis je, povodom balkanskih ratova, ostavio stihove natopljene divljenjem prema seljaštvu, koje je, početkom 20. veka, oličavalo državu, naciju, kulturu i veru u budućnost, da bi od tog društvenog sloja ostala žalosna ruševina. Evo poslednje strofe Disove pesme:
Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci.
Tako onda. U modernom dobu, nema mesta za prostotu.“
Zato, možda, izumiremo. Brzinom od sto hiljada godišnje.
SELOUBISTVO U IME PROGRESA
U intervjuu potpisniku ovih redova, a povodom svog romana „Oslobodioci i izdajnici“, Danojlić je ukazao da je srpsko selo, koje je volelo svog Čiču, nestalo pod udarcima dželatskog progresa 20. veka:“Oslobodioci su krstaška vojska jednog novog vida civilizacijskog napredovanja, burevjesnici marksizma primenljivog u dinarskoj klimi, ne naročito bistri đaci Francuske i Oktobarske revolucije, pobednici u građanskom ratu vođenom pod budnim okom okupatora, a izdajnici seljačija utonula u hiljadugodišnju inerciju životarenja; u njoj je i sam Marks prepoznavao prirodnog neprijatelja Progresa, pa je kao glavnu karakteristiku tog društvenog sloja dao kao „idiotizam seoskog života“, gde je ova reč upotrebljena u izvornom, grčkom značenju pojma idiot – apolitična, privatna, u sebe zatvorena ličnost, nezainteresovana za probleme polisa. A eto, upravo je seljaštvo, kao predodređeni neprijatelj Progresa, kod nas odigralo presudnu ulogu u izvođenju tobožnje proleterske revolucije, barem u onim krajevima gde nije imalo drugog izbora, dok je ovamo, u Šumadiji, bilo listom uz pokret generala Mihailovića, bez borbe dočekalo kraj rata, da se zajedno, sa svojim voljenim „Čičom“, nađe u taboru „izdajnika“, prinuđeno da taj sramotni žig ćutke primi i nosi. Tako se oslobodioci pojavljuju u ulozi novih, domaćih okupatora, a izdajnici su taj naziv zaslužili jedino zato što se nisu blagovremeno uključili u partiju i u armiju nezadrživih osvajača planete.“
Zbog kojih planeta čeka pošast apokalipse.
MOGUĆNOSTI SE NISU OSTVARILE
Sada se čisto pišu „alternativne istorije“: šta bi bilo kad bi bilo.
Ali, nije se dalo.
Srbofobija nam je uzela Dražu.
I, pod Debelim Mrtvacem Grozom, udaljila nas od Rusije, koju Danojlić zove našom dalekom majkom. Dušan Buković je o tragediji naših neostvarenih mogućnosti pisao:“Jedan osvrt na Staljina i Dražu i na knjigu engleskog istoričara Stefana Klisolda, koju je objavio pod naslovom „A short history of Yugoslavia from early times to 1955“, gde doslovno stoji o odnosima Staljina i Draže: „Celu 1942. Moskva je smatrala Dražu Mihailovića kao jedinog vođu otpora u Jugoslaviji… Kad je Čerčil odlučio da povuče svoju vojnu misiju od Draže, Sovjeti su hteli da pošalju svoju, jer su verovali da će na kraju rata Draža ipak biti glavna ličnost u Jugoslaviji. Englezi su se tome suprostavili“ (Vidi: Stephen Clissold, A short history of Yugoslavia from early times to 1955, Cambridge, Great Britain, 1966, str. 223 i 229).
Staljin nije verovao Brozovim optužbama, koje je slao u Moskvu potiv generala Draže Mihailovića ni u toku septembra 1942. godine. Smatrao je da su Brozove optužbe lažne, zato je doslovno rekao: „…Vodite računa da dobro proverite autentičnost. Moguće je da su okupatori posebno zainteresovani za krvavu borbu između partizana i četnika…“ (Vidi: Ronald Seth, The undaunted – The story of resistance in Western Europe, New York, 1956, str. 228).
Istini za volju, četničko-partizanska saradnja nije odgovarala Anglo-amerikancima, jer su se bojali da će sa Srbima opet graničiti na Sredozemnom moru, kao i za vreme Kraljevine Jugoslavije. Nije odgovarala ni Vatikanu, ni Anti Paveliću, koji je poslao Broza u Srbiju 1941. godine da među Srbima pokrene bratoubalački rat (Vidi: Stephen Clissold, Whirlwind, London, Great Britain, 1949, str. 98). Nije odgovarala ni Brozu, ni Ivanu Ribaru, ni Brozovim mentoru, kako to reče Džan Gunter ( Vidi: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949) Moši Pijadi, koji se u toku 1948. godine razotkrio i kao jedan između ostalih tvoraca i režisera anti-sovjetskog bloka. Više o tome videti knjigu Moše Pijade (Mosha Piyade) koju je objavio pod naslovom “The Legend That the Yugoslav Uprising Owed its Existence to Soviet Assistance”, London, Great Britain, 1950 – Moša Pijade, Legenda da jugoslovenski ustanak duguje svoje postojanje sovjetskoj pomoći…“).“
Sada o svemu tome možemo samo da lamentiramo.
I da slušamo glasove naših pisaca – monumenata, koji se nisu pretvorili u kamen, nego još žude i žubore. I govore o srpskom Čiči.
ZNAČAJ PESNIČKOG SVEDOČENJA
U već pomenutom intervjuu, Milovan Danojlić nam je rekao kakva je uloga pisaca u istoriji naroda:“Neke proste stvari, ogoljene u „Oslobodiocima i izdajnicima“, delovale su, u trenutku objavljivanja, kao provokacija. Legenda o Draži – koljaču i Titu – slobodoljubivom junaku isuviše je dugo, svim mogućim sredstvima, nametana, propagandna logoreja se bila usadila u svest mladih ljudi, da se, preko noći, ne može dovesti u pitanje. Američki diplomati, u poslednje vreme, nose vence cveća na aerodrom u Pranjanima, odakle je spaseno oko 500 njihovih avijatičara, a da pritom niko ne pominje generala Mihailovića, pod čijim rukovodstvom je to spasavanje izvedeno. Da se to naglasi, trebalo bi objasniti mladim ljudima kako je mogućno da osuđeni „saradnik okupatora“, dakle Nemaca, pomaže Amerikancima, nemačkim ratnim neprijateljima. Do grla smo ogrezli u ovakvim i sličnim lažima, koje su do juče važile kao zvanične istine, i ono što povremeno suprotstavljam nasilju laži, jesu uvidi u golu stvarnost. Od pisca je, ponekad, dovoljno i to, da pošteno svedoči…“
Pošteni naši svedoci, pesnici srpski, Bećković i Danojlić, svedoče i dalje. Od Morače i Kačera, od Ljiga i Valjeva, čuju se njihovi glasovi – do Boga, do praobrazaca naše duše, do istina naših savesti.
Oni su odali počast srpskog jezika našem večnome Čiči.
Hvala im zbog toga. I neka ih, da poju, na mnoga i blaga leta!
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Izvor: Iskra
