Током неколико претходних дана свједоци смо праве лавине политичких саопштења, изјава и иницијатива, међу којима се, готово неопажено, појавила вијест да су Хрватски институт за језик и језикословље и Матица хрватска оштро реаговали на усвајање Закона о културном наслеђу. Именованим законом се дубровачка књижевност позиционира у српски културни круг, почевши од њеног настанка, а закључно са 1867.годином. Институт и Матица хрватска пак сматрају да су дубровачка књижевност и дубровачка култура били и остали искључиво хрватски, као један од бисера хрватске хиљадугодишње културне баштине.
Разлог за овакво „присвајање“ виде у покушају српске културе да себи обезбиједи мјесто у европској култури и европском културном наслеђу, које иначе не би имала. Овом приликом се не бих бавио оним психо(пато)лошким феноменом, нарочито заступљеним у пост/модерно вријеме, који говори о томе да се најљубоморније чува оно што је туђе и отето, а ни тиме шта би на примјер Гете, браћа Грим или Форијел имали да кажу о српској књижевности и њеном мјесту у европској култури. Ово ће бити тек један кратак осврт на тему која је до сада испунила многе и многе томове књига и која од давних времена, а вјерујем и заувјек, плијени својом љепотом, богатством и неисцрпном изворима инспирације сваког ко се у њу пажљивије загледа, па и помало немуштог писца ових редова. Но, почнимо од једне чињенице. Доскора се сматрало да је Дубровник самостално основало романско становништво древног Епидаура (данашњег Цавтата) које је, присиљено да тражи нову насеобину, основало овај град на пустој хриди коју плаче море. Међутим, овај древни мит дефинитивно је расвијетљен на почетку трећег миленијума и то од Дубровчанина Антуна Ничетића. Ничетић је двије хиљаде и пете године објавио резултате својих археолошких истраживања током којих је у темељима дубровачке катедрале пронашао добро очуване остатке раније византијске базилике из IX вијека, на чијим зидовима се и данас налазе фреске. Имајући ово у виду може се основано тврдити да је данашњи Дубровник подигнут на темељима ранијег византијског насеља , а да становници разрушеног Епидаура овдје затичу словенско становништво које се ту налази већ од шестог-седмог вијека. Византијска власт обезбјеђивала је опстанак источног обреда на овом простору све до 1204.године, али је и након прихватања римокатолицизма као владајуће конфесије настављено проповиједање на народном језику, док је писмо које је било у употреби била ћирилица.
У каснијим вијековима Дубровник се није истицао само самосталношћу и трговачком вјештином, већ и својом богатом културом у чијем се центру налазе језик и књижевност. Ова књижевност писана је на три језика: народном-српском, латинском и италијанском језику. Јорјо Тадић, родом са Хвара, наводи да је у својим исписима из дубровачког архива на стотинак мијеста пронашао да се дубровачки језик назива српским, а само на два мјеста да се назива хрватским. У прилог овоме говори и чињеница да су се у Дубровнику штампале ћириличне књиге, како у Српској дубровачкој штампарији А. Пасарића, тако и раније у штампаријама А. Мартекинија и Д. Претнера. Дакле морамо се запитати, за кога се штампају ћириличне књиге у Дубровнику ,ако у њему не живе Срби и под чију књижевност се написано може свести, ако не под српску- имајући у виду да је ћирилично писмо на овим просторима несумњиви дио српског културног кода? Можда најбоље свједочанство о овоме даје знаменити лингвиста Милан Решетар у свом приступном реферату поводом пријема у Српску краљевску академију. Као зет Ватрослава Јагића ипак чини извјесне концесије приликама у којима се налази, па каже да је за оне- у које и себе убраја- за које су Срби и Хрвати један народ, овај их српско-хрватски, док је за оне који сматрају да су то два народа, најстарији дубровачки језик несумњиво СРПСКИ. Куриозитет је да је други дио његове реченице прећуткиван готово седамдесет година, све док га проф. М. Пантић поново није изнио на свјетлост дана. Очигледно да комунистичким властима није одговарало да се о говори о српству Дубровника и Србима католицима у њему. Но ипак је њихов траг неизбрисив, као и живи осјећај српског идентитета и косовског завјета у коме су до краја позиционирали свој умјетнички credo.
У оквирима једног крактог текста могуће је навести само неколико примјера из богате књижевне, ликовне и архитектонске заоставштине дубровачких Срба- католика, али и православних, нарочито од деветнаестог вијека наовамо. Па тако знамо да Матија Бан пише о косовској драми, Никша Гради своју Косовку дјевојку, а Медо Пуцић драму Срби на Косову. Ово су све Дубровчани. Ту су још и Џоре Држић, Марин Држић, Шишко Менчетић, Џоно Палмотић, Иван Гундулић и толики други који су свој књижевни,ликовни и укупни културни рад темељили и надограђивали на српским национални основама. Ово не виде само злонамјерни, или они који не желе да виде. Занимљив је примјер још једног Дубровчанина, знаменитог сликара и писца Марка Мурата,који у свом аутобиграфском спису “ Из мог дјетињства“ свједочи како је језик и фолклор тог краја чисто српски и да се живо сјећа да се на Шипану, гдје је рођен, србовало више него ли у Београду.
Као да у овој тврдњи долазимо до чворне тачке проблема дубровачке књижевности и њене данашње рецепције . Јер нажалост, српске културне елите модерних времена, немајући правог слуха за дубровачко културно наслеђе, његов језик и књижевност, нису уложиле довољан напор да им обезбиједе место које им с правом припада, док су с друге стране творци хрватске културне парадигме објеручке приграбили ову прилику, немајући за шта боље да вежу свој књижевни канон. Ово дакле није политичко питање већ par excellence филолшко и сртучно питање, те га је са те стране потребно и расветљавати. Српска култура је била и остала шира од њених политичких граница. Стога је покушај хрвстске, и не само хрватске, културне политике да све што је српско сведе на србијанско, да би све оно што није србијанско престало да буде српско недопустив.
Др Данило Медин
