Шта год да је био намерио монах Амфилохије Радовић тражећи себе у себи, Провиђење је знало зашто је спремало овог сина погибије Црногорско приморске митрополије- и вратило га тамо где се његов предак Мина Војевода заклео цркви и олтару, баш онда кад се чинило да је Бог одступио од Црне Горе. Кад сам му после хиротоније у Цетињу рекао да ако пожели да буде светац нигде за то неће имати бољих услова, нисам ни слутио колико сам погодио.
„Кад сам се вратио у Београд и телефонирао мајци, питала ме је шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекох да је најлепше што сам у Паризу видео – Амфилохије Радовић. Та реч је преко жице брзо прозујала кроз народ и стигла до Ћира Радовића који се из истих стопа, пешке на опанке упутио у Колашин ка мојој мајци и отуд ме позвао да му потанко испричам све што сам видео, а тицало се његовог сина.
А његовог сина нисам никад питао зашто је изабрао име Амфилохије, а не ни Данило, ни сава ни Василије, ни Петар, ни Митрофан, ни Јоаникије. Доконао сам да узимајући то име није мислио на Црну Гору – и да се у том имену очитује тежња ка универзалном духу и припадању целој хришћанској васељени. Као што је игуман Стефан, како је запазио Павле Поповић, једино лице у ‘’Горском вијенцу’’ за кога није наведено из ког је племена, како би био општи човек и представник оне највише памети. Онај који је ‹›многа зажега канђела на олтаре цркве православне; и славио Божић у Витлејем, славио га у Атонску гору, славио га у свето Кијево; пењао се на свештену гору са које је страшно претсказање своје судбе Јерусалим чуо; и гледао Гетсиманску башту оцрњену страшћу и издајом!“ Свети Амфилохије је био пријатељ Василија Великог и брат мајке Григорија Богослова, а наш Амфилохије духовни син два цетињска света Патра и два новопросијана српска светитеља Јустина Поповића и Николаја Велимировића.
Шта год да је био намерио монах Амфилохије Радовић тражећи себе у себи, Провиђење је знало зашто је спремало овог сина погибије Црногорско приморске митрополије- и вратило га тамо где се његов предак Мина Војевода заклео цркви и олтару, баш онда кад се чинило да је Бог одступио од Црне Горе. Кад сам му после хиротоније у Цетињу рекао да ако пожели да буде светац нигде за то неће имати бољих услова, нисам ни слутио колико сам погодио.“
Матија Бећковић
Изовр. Етос
