Када се не би ништа читалo, још би се могло помишљати да у савременој српској књижевности најбоље што постоји јесу романи овјенчани НИН-овом наградом.

Но, бар у 21. вијеку, чињеница да је неки писац добио НИН-ову награду даје нам чешће изванредне шансе да и прије читања славодобитног романа ишчитамо идеолошке перформансе његовог творца; затим, судећи по мојој деценијској пракси продавца књига, рекао бих да таква чињеница, тј, громогласна медијска објава да је тај и тај за књигу ту и ту добио НИН-ову награду, упозорава у какву „робу“ не би ваљало инвестирати средства. Углавном се не исплати, слаба продаја готово загарантована. Према томе, као заинтересовани бивши трговац апелујем да се некако врати углед тој награди, а као читалац нијесам богзна заинтересован. Рекох, преферирам класику.
Разумије се, ствари с наградама у складу су са временом које нас запало, дакле корумпирано и прљаво. НИН-ова награда је посебна прича, јер је имала посебну традицију. Никада она није била изван контроле политичких центара моћи, али ово што се дешавало, поготово задњих десетак година јесте скоро излазак из зоне књижевности, како би се награђивали идеолошки заслужни грађани а не писци. Има и још нешто, награђивање сасвим тривијалних домета како би се ослабила улога српске културе.
Има и моћника који хране свој крхки его лобирањем за награде. То још човјек да разумије. Како народ каже, болест је свачија, па макар та болест била и егоманија. То је, дакле, најмањи проблем приче. Најкрупнији проблем односи се на својеврсни рат идеологија, мада, прецизније је рећи, политике и корпорација. Награде служе не да би се наградили најбољи писци, већ да би се контролисала (национална) култура.
Један од захвата „ниновизирања”, процеса који је захватио и неке друге утицајне награде, јесте уклањање онога што би се по естетским и етичким мјерилима могло сматрати репрезентативном српском литературом, како би се инострана продукција, као и домаћа, али осредња, често и тривијална писанија наметнула као квалитет без алтернативе, не само у књижарама, већ и на трафикама, хипер-маркетима и, уопште, на видним мјестима.
Опет, није то знак финансијске рачунице. Свака финансијска добит сувише је мала за сувише велике амбиције идеолошких моћника. Није, дакле, „ниновизирање” српске књижевности тржишна кампања за југосферу, већ је то политичка аквизиција. Стицање контроле над људима, просторима и посједима највећи је ресурс политичке моћи. Како је човјек слободан све док је културан, онда то објашњава зашто се и култура мора урачунати у регистар добара које је потребно контролисати.
Милорад Дурутовић
