Пише: Р.Р.
Књига историчара Бојана Димитријевића и Луке Филиповића „Анархолиберализам: Служба и идеологија: 1967–1985“ објављена је недавно у заједничком издању Архипелага и Института за савремену историју из Београда у едицији Време.
Ова монографија је провокативно историографско истраживање политичке и друштвене стварности друге Југославије од половине шездесетих и студентских демонстрација 1968. до друге половине осамдесетих, када се већ назире пропаст једне идеологије и распад једне земље.
У том периоду обавештајна служба једнопартијске државе називала је анархолибералима шаролику групацију дисидентских интелектуалаца који су углавном били сконцентрисани у универзитетским центрима у Београду, Загребу и Љубљани.
Димитријевићева и Филиповићева књига реконструише праћење, надзирање, контролу и прогон неких од најпознатијих писаца, интелектуалца и универзитетских професора друге Југославије од стране Службе државне безбедности.
На другој страни, ова књига реконструише идеолошку еволуцију анархолиберала као дисидентске јавности од умерене или изразите левице до социјалдемократије, позиција грађанског центра или десног центра и деснице.
Из те разнолике дисидентске групације, дуго времена од стране идеолошке државе називане анархолибералима, крајем осамдесетих и на самом почетку деведесетих година у Србији, Хрватској и Словенији настају прве политичке странке у почетним корацима обнављања вишепартијског система.
Јунаци ове књиге су Милован Ђилас, Добрица Ћосић, Љубомир Тадић, Михаило Марковић, Драгољуб Мићуновић, Михајло Михајлов, Срђа Поповић, Вељко Кораћ, Светозар Стојановић, Михаило Ђурић, Борислав Михајловић Михиз, Душко Радовић, Стеван Раичковић, Момо Капор, Брана Црнчевић, Миодраг Павловић, Никола Рот, Предраг Палавестра, Загорка Голубовић.
Ту су и Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Иван Јанковић, Биљана Јовановић, Миодраг Милић, Весна Пешић, Стојан Церовић, Борис Тадић, Душан Пирјевец, Тарас Кермаунер, Руди Супек, Милан Кангрга, Гајо Петровић, Данко Грлић, Влада Мијановић, Андрија Гамс, као и десетине других учесника јавног и интелектуалног живота друге Југославије.
Саставни део ове књиге чине обимни извештаји Службе државне безбедности које су аутори пронашли у архивским фондовима Државног архива Србије и Хрватског државног архива. Ти извештаји се сада први пут објављују у овој књизи као драгоцено сведочанство о једном времену и о једном политичком поретку.
– Термин „анархолиберализам“ данас многим тумачима политичке стварности изгледа потпуно стран, а по свом необичном идеолошком споју чак и невероватан. У случају југословенских анархолиберала део термина који имплицира „анархизам“ односи се на очекивани исход процеса демократизације југословенског система самоуправљања, као и еволуције односа моћи и начина доношења одлука у Партији, државним институцијама и у будућем друштву – кажу аутори у уводу књиге Анархолиберализам: Служба и идеологија: 1967–1985.
Како наводе, либерални“ део овог термина односи на исход даље либерализације економских односа и развоја југословенског тржишта. Наиме, југословенски анархолиберали започели су своју идеолошку еволуцију на позицијама које су биле лево од тадашње позиције Савеза комуниста Југославије.
– Почевши као крајња левица, анархолиберали су се кретали ка десној страни идеолошког спектра прихватајући многе нове идеје Нове левице, али и Нове деснице и, касније, неолибералних покрета у земљама Западне Европе и САД.
Напослетку, анархолиберали су се нашли десно на идеолошком спектру од Савеза комуниста Југославије, што је могло имати утицаја на одлуку врха Савеза комуниста и Службе државне безбедности да средином осамдесетих година XX века одбаце термин анархолиберали и да чланове истих неформалних група које су се окупљале у главним и универзитетским центрима Југославије од 1985.
Године почну да означавају термином – „грађанска десница“. Ова књига говори о том политичком феномену дисиденства у Титовој Југославији – кажу Бојан Димитријевић и Лука Филиповић у уводу књиге „Анархолиберализам: Служба и идеологија: 1967–1985“.
Извор: Данас
