Улазимо у мјесец Милоша Црњанског. 26. октобра навршиће се 130 година од рођења пјесника. У спомен и у част тог датума ево малог слова о творцу непролазних стихова.
Прва реченица изузетно је важна у прози. Прва реченица читаоцу отшкрине врата у свијет који га чека. Може га придобити, увући у задовољство читања или оставити равнодушним.
У поезији, као краћој форми, важна је прва ријеч и први стих. Они наговјештавају мелодику пјесме. Први стих се памти као особен тон, као наглашен музички такт.
Памтим прве стихове. Помажу ми да у сјећању задржим пјесме. Преко једног почетног стиха дубоко сам се везао за град чије је име пјесник свемоћно опјевао.
Догодило се то у великој сали Коларчевог народног универзитета касних седамдесетих година. Славила се годишњица оснивања “Нолита”. И сада се сјећам, као да је то јуче било, када је Милош Црњански у Коларчевој задужбини изговорио почетни стих своје поеме “Ламент над Београдом”.
Тај стих ми значи много више од уласка у пјесму.
“Јан Мајен и мој Срем” буди ми чежњу и за оним што се назире у даљинама и за оним што се расплињава око мене под дејством звукова, мириса, призора, боја.
Преиспитујем се на који начин заштитити дубока осјећања од пролазности? Како их претворити у милостиве успомене?
Треба им удахнути љубав. Уз љубав иду слатки немири, зебње, страхови, привиђења која муче, прочишћавају и окрепљују душу.
У “Ламенту над Београдом” на листи привиђења први је Јан Мајен, не у функцији риме већ због својих измаглица. Јан Мајен је у плавим, Срем у зеленим измаглицама. У измаглицама су сјенке, пепео, смрти, гробови, ништавила, наде и оно сада и оно никада.
Јан Мајен је острво у Сјеверном леденом океану. Дијелом је прекривено глечером и често обавијено маглом. Дуго се сматрало да постоји само у машти морепловаца. Некада би га виђели а некада не. На путовањима по хладним магловитом водама Арктика поморцима се привиђао Јан Мајен.
Ненасељеном острву између Норвешке, Исланда и Гренланда име су давали и мијењали ријетки посјетиоци. Тај комад земље изненада би израњао пред очима путника, баш као што изнад ушћа Саве у Дунав израња Београд нудећи се као прибјежиште и сигурна лука, на сличан начин на који се најављује и Јан Мајен.
“Јан Мајен и мој Срем. Парис моји мртви другови, трешње у Кини привиђају ми се још….” наставио је Милош Црњански пркосним гласом говорити Ламент.
Ход кроз прошлост обавијен је измаглицама и хладноћом баш као и путовања поред Јан Мајена. Станишта успомена нас чекају у даљинама а животи нам се временом претварају у привиде нечега што је можда, може бити. Те таме прошлости које се око нас ковитлају разгрћу изненадне свјетлости и указања чврстог тла под ногама. Не помажу нам прецизне географске координате да копно пронађемо већ силе природе које изненада распрше прамене магле, проведре и потврде нам постојање онога са чим желимо у контакт да ступимо.
Острва нам с очију скидају копрене меланхолије безнађа и беспућа. Острва нам нуде сигурност. На острвима се претражују, листају и ломе успомене баш као што се листају странице између корица књига у којима се чувају наша зла и наша добра времена. И Београд је острво до кога допливавају успомене оних који су га чак и овлашно упознали.
Док нас у животу окружује и оно што се јасно види и оно што доживљавамо као слатки привид себе самих у стварности, ми се обраћамо и једноме и другоме. Пресабирамо вријеме прије и вријеме послије, дијелимо га на непролазно, на садашње и на минуло. Крећемо се између мистичног, измаштаног и сурово реалног. Када се те плуралности повежу, прожму емоцијама и ода им се поетска почаст ето незаборавних мелодија. Пјесници вјечито трагају за њима. Милош Црњански је досегао најљепшу и најтананију мелодију једног града и представио нам је у најсуптилнијој и најраспјеванијој форми.
Или се Милош Црњански као изгнаник, само жалобно и у стиховима обраћао Београду повезујући се са привидом самог себе у Београду од којег је био удаљен и временски и просторно.
Замисилите Милоша Црњанског како са плаже крај Лондона једну строфу посвећује Београду а другу строфу привиђењу себе самог у далеком му и недоступном граду.
У тренутку писања Ламента Милош Црњански је од Јан Мајена удаљен 3000 километара, од Београда и Срема 1700 километара. Осјећања бришу раздаљине, стапају мјеста. Слично Суматризму овдје можемо размишљати о Јанамајенизму. Мене лично опчинио је Јан Мајен као привиђење које се ни са чим не повезује и ничим не објашњава. Очарао ме је својом милозвучношћу као прва ријеч и први стих у поеми Милоша Црњанског. Јан Мајен ми је заувијек отворио врата Белог града.
Од тренутка када сам из уста пјесника чуо име далеког ненасељеног, и до тада ми непознатог острва смјештеног у леденим Арктичким водама у мени се преплићу двије чежњиве стварности које иду у сусрет једна другој, траже се, проналазе и састају како би радости препознавања прославиле у Београду.
Јан Мајен постоји да би се привиђао. Јан Мајен је и стваран и измаштан. Јан Мајен је острво гдје се живот успаван испод ледника буди и у снежној бјелини. Погледима ријетких путника указују се цвјетићи живих боја величајући исконскост природе. Јан Мајен је мјесто хладноће али истовремено и мјесто ужарене љубави. Јан Мајен привлачи. Јан Мајен покреће точак божанског надахнућа. Пред суровом љепотом Јан Мајена чврсте и јасне слике се растачу да би биле предате успоменама и болним привидима.
Када нас стварност сумине и почнемо живјети и од успомена и од завиривања у заједнички проведене животе предаћемо се јанмајенизму. Са јанмајенизмом све ће нам у исти мах постати и стварно и нестварно, и лијепо и болно. Због тога остајем одан првом стиху “Ламента над Београдом”.
Можда ће и вама почетни стих “Ламента над Београдом” разбистрити магловита сјећања. Покушајте да у овој 130-тој годишњици рођења великог пјесника Милоша Црњанског још једном прочитате поему о граду лабуду вјечном на Дунаву тромом и осјетите као шапат сву жал, привиде и радости проживљене на острву успомена.
Ранко Рајковић
*У сусрет годишњици рођења Милоша Црњанског (26. октобар 1893.) објављујемо есеј „Над почетком стиха“ нашег сталног сарадника Ранка Рајковића. Током мјесеца октобра обајвљиваћемо и друге прилоге посвећене Црњанском, као и одабране одломке из његових дјела.
Ламент над Београдом
ЈАН МАЈЕН и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“
А вичу и руско „ничево“ –
и шпанско „нада“.
Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се вртии понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.
ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шеик што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи; невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се „Leiche! Leiche! Leiche!“ – дере.
Други ми шапће: „Cadavere!“
Трећи: „Леш, леш, леш.“
Ти, међутим, шириш, као лабуд крила,
заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
Ти будиш веселост, што је некад била,
кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
У Теби нема црва, ни са гроба.
Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
У Теби један орач пева, и у зимско доба,
преливши крв, као вино, у нови мех.
А кад ми клоне глава и буду стали сати,
Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.
ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубави, гондоле, и, на небу, Мљетци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и у трави.
Па кажу: „Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!“
А вичу и француско „tout passe“.
И наше „прошло“
Ти, медутим, стојиш над широком реком,
над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
У Теби нема моје људске туге.
Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Ти и плач претвараш, као дажд, у шарене дуге,
а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
Твој ће багем пасти на ме као киша.
ЛИЖБУА и мој пут,
у свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко прут
и преноси ми земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне, сени,
што ми кажу, да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу „ñао, ñао, ñао“
и наше „не, не“.
Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан.
Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
Теби су наши боли ситни мрави.
Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.
ФИНИСТÈРЕ и њен стас,
брак, пољупци, бура што је тако силна била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, из прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан,
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи „томбе“ и „сомбре“.
Па крешти њино „омбре, омбре“. –
и наш „гроб“ и „мрак“.
Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,
из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
Док мени дан тоне у твој понор речни,
Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље и руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.
ЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више,
него нека пена, тренутци, шапат у Кини,
што сапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни јанг, ни јин,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.
Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.Крв твоја ко роса пала је на равни,
ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
Грлим још једном, на Твој камен стрми,
и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром.
Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
Име Твоје, као из ведрог неба гром.
А кад и мени одбије час стари сахат Твој,
то име ће бити последњи шапат мој.
Coden Beach 1956
Милош Црњански
