Пише: Марија Ненезић
Још од раних осамдесетих година двадесетог века када настаје његово најпознатије дело – „Њујоршка трилогија“ – до актуелних двадесетих година двадесет првог, Пол Остер је запоседао пажњу читалаца и критичара. Током година добио је и епитет модерног класика. Нема у техници његовог писања ичег превратничког које би означило суштински ново поглавље у историјском току развоја књижевности, али дух сензибилитета модерног времена освојио је срце и ум савременог човека. Остеров јунак је појединац свестан живота у популарној и масовној култури, често у потрази за идентитетским ослонцем, у једној авантури односа нужности и случаја када случај неретко реши његову егзистенцијалну ситуацију на чијим рубовима обавезно опстаје поверење у eмоцију, љубав, праведно. Успео је, уметничком, одличном приповедачком техником да развије некакав аутентични, само његов, сентиментализам модрог типа, наду да је „хепи енд“ могућ док се свесни део бића уверава да су препреке бројне.
Остер је и модерни романтик, такође. Његова последња књига настајала приближно у исто време кад и роман сећања Баумгартнер, како тврде познаваоци америчке критичарске сцене, наишла је на „зид ћутње“. Када се прочита књига Нација окупана крвљу, није тешко закључити откуда та игноранција. Остер је пре свега романописац. Његова библиографија бележи и збирке поезије и есејистичке књиге али и у том жанру, Остер приповеда. Исписује причу. У овој последњој есејистичкој књизи, модерни класик и романтик, широм отворених очију постаје оштар критичар америчког друштва и историје.
Почиње као приповедач, аутор који посматра властиту породичну историју и одрастање у сенци једне мистерије, дедине смрти. Ко није знао податак из његове биографије, пратиће овај увод у истраживачки маратон, јер Нација окупана крвљу је настајала на бази озбиљног истраживања које је Остер спровео, као типично остеровску причу разрешења једне мистерије. Јунак, Пол Остер лично овога пута, дуго није успео да сазна узрок смрти очевог оца. И као што често бива и у његовим романима, случај му је помогао да мистерију разреши. Једне зимске ноћи, 23. јануара 1919. његова баба убила је његовог деду. „И кад год размишљам о суштинској доброти свога оца, и о онемо што је могао постати да је одрастао у другачијим околностима, истовремено мислим и на пиштољ који је убио мог деду, исти онај пиштољ који је уништио живот мом оцу“, закључује писац уводни део књиге. Мотивација да пише о америчкој насилној свакодневиције и проблему наоружања, лична је. Но у елаборацији једне мучне теме, Остер није нимало личан. Он јесте Американац, он јесте писац Њујорка и Америке коју воли, али је и критичар земље у којој је рођен и у којој је умро.
Не као острашћени незадовољник евидентним друштвеним и сваким другим неправдама већ као аналитичар литерарног талента и можда најважније од свега, као хуманиста. Сви јунаци су аутентични. И два момка са којима је кратко боравио на танкеру компаније „Есо“ од којих је један показао јасне симптоме патологије и будућег масовног убице и сви они које није лично упознао али који су уписани у крваву историју масовног убијања. Када искорачи из приповедачке зоне, Остер улази у аналитичку и есејистичку базирану на познавању америчке историје и свакодневном аналитичком праћењу „случајева“. Из те историје изводи и закључак: „Ово је земља која је рођена из насиља, али и с прошлошћу, са 180 година преисторије проживљене у стању непрекидног рата са становницима земље коју смо присвојили и с непрекидним тлачењем наше поробљене мањине – два греха која смо понели у револуцију и која од тада нисмо окајали.“
Индијанци и робови као белег на лицу модерне Америке који естетска операција не може уклонити. Да би извео овакав закључак, Остер исписује аналитичке странице о историји Другог амандмана и праву људи да поседују и носе оружје и исписује странице једне хуманистичке анализе узрока и последица тог права. Аналитички приступ животним судбинама познатих масовних убица Остер чини као писац а закључак који износи открива друго кључно болно место савремене Америке – усамљеност људи у својој болести, у свом очају, у свом бесу, у депресијама… Књига Нација окупана крвљу писца и хуманисте Пола Остера коју је код нас објавила издавачка кућа „Геопоетика“ у преводу Иване Ђурић Пауновић илустрована је фотографијама зграда Спенсера Острандера у којима су се почетком 21. века догодила масовна убиства. Многе од њих су срушене до темеља. Остале су само фотографије објеката без људи као сећање и опомена. И ова књига Пола Остера је једна велика опомена генерацијама садашњим и упозорење будућим. Ако би се писци и аутентични хуманисти питали, овај свет би био добро место за живот. Оних других има превише.
Извор: РТС
