Na vijest o smrti Žarka Lauševića: Više od glumca

Kada se osamdesetih godina pojavio na filmskoj i pozorišnoj sceni Jugoslavije, osvojio je publiku svojom tananom a moćnom glumom. Šta god je odigrao, bilo je za pamćenje. I za nagrade. Imao je 25 godina kada je sa televizijskom serijom Sivi dom doživeo ogromnu popularnost; 27 godina kada je 1987. za film Oficir s ružom dobio Zlatnu arenu na filmskom festivalu u Puli i „Cara Konstantina“ u Nišu; imao je 30 godina kada mu je u Novom Sadu uručena Sterijina nagrada za likove Rastka Nemanjića i Svetog Save u predstavi Sveti Sava; bio je vlasnik najvećih priznanja na festivalima Grad teatar u Budvi, dobitnik Gran prija na Filmskim susretima u Nišu, nagrade „Zoran Radmilović“…

Detinjstvo, mladost

Žarko Laušević je rođen 19. januara 1960. na Cetinju.I mao je 14 godina kada se sa roditeljima, bratom i sestrom preselio u Titograd, današnju Podgoricu. Njegov otac Dušan bio je profesor istorije, potom direktor Državnog muzeja kralja Nikole na Cetinju. Majka Roksanda bila je sekretar škole. Najmlađi od troje dece, zapamtio je srećno detinjstvo i odrastanje:

„Ako se ičega sa nostalgijom sećam iz tog doba, onda je to spokoj porodične tvrđave. Nemam prava na generalizaciju, ali naši roditelji su bili posvećeni čuvari našeg porodičnog ljubavnog blaga i te, podrazumevajuće nežnosti. Pratila me sreća u životu da sam imao i sjajne učitelje koji su davali smernice, pokazivali obrasce koji oblikuju buduće standarde. Ne mislim samo na one u školama kroz koje sam prolazio. Kao što ne mislim samo i na mudre ljude koje sam sretao. Tu su svakako značajne i knjige-učitelji, koje menjaju vašu svest, prosvetljavaju stazu kojom ste namerili, i skreću pozornost na natpise koje zatičete na raskrsnicama do kojih dolazite na tom putu. Pozornost na posebnost. Tu posebnost kod stvari sam kasnije neprestano tražio oko sebe, i ona je, ako smem da komentarišem sebe, negde i dominanta mojih rukopisa, ali i onoga što me privlači kod glume. Pisati o neobičnom… na običan način. Kao glumac odabirati ekstremne crte karaktera koji tumačite… a biti životan. Prepisivati iz života.“

Kao osnovac prirodno je bio upućen na školsku lektiru. Međutim, iz tog perioda se najlepše seća jedne očeve preporuke. Bila je to knjiga Priče iz klasične starine Gustava Švaba. Ova zbirka grčkih i rimskih priča tiče se bogova i ljudi i predstavlja jedinstven nauk o dobru i zlu:

„Ta knjiga je ostala moja lektira za ceo život. Rado joj se i danas vraćam i jedno od moje dece je vrlo vezano za tu knjigu. To nije samo pitanje poznavanja klasike, već i nešto što formira respekt. Prema tradiciji, istoriji, prema sebi naposletku, ili na početku. Tako ja to doživljavam. Bez poznavanja istorije mi ne možemo znati sebe.“

U tim klinačkim danima njegova najdraža muzika bila je ona koju je izvodio Miladin Šobić, tada mladi crnogorski kantautor koji će napraviti bum na jugoslovenskoj muzičkoj sceni i misteriozno nestati sa nje. Imao je privilegiju da ga je slušao u svom stanu, uživo: „To i danas radim, nažalost samo preko kaseta, ili Jutjuba. Preporučujem Miladina, toplo. Ta emocija se još nije ponovila.“

Na sceni

Nakon trijumfa na Državnom takmičenju recitatora, u šesnaestoj godini postao je član tek osnovane amaterske pozorišne družine „Dodest“ (Dom omladine – dramska eksperimentalna scena Titograd). Bila je to prva naznaka da bi mogao da postane glumac, baš kao što je mogao da bude i pisac ili slikar, za šta je bio jednako talentovan:

„Bio sam dovoljno smeo, mogu danas to da kažem, da pokušam, jer se nisam bojao izazova. Imao sam mnogo kompleksa, ko ih nema. Imao sam stalno tremu, rumenio se pred devojkom, pred nastup, mislio sam da sam mršav, sutra da sam debeo, mislio sam da ne znam da govorim, i danas se bojim da govorim pred više ljudi.

Krio sam svoje ambicije u to vreme. Snimao sam jednu od prvih crnogorskih TV drama, 1978. sa Petrom Božovićem i Sonjom Jauković, u režiji našeg dragog profesora, Mila Đukanovića, koji je ostao mnogo poznatiji, i pored njegovog pripadništva crnom talasu, po režiji Kamiondžija. Moj otac je želeo da odem na likovnu akademiju, tako da mu nije baš imponovala moja glumačka najava. Negde kasnije je pristao na to i podržavao me do kraja svog života. Majka i sestra su naravno znale i podržavale me, što se nastavilo kroz ceo moj život.

Da li me je gluma opila? Ne znam, ali je učinila da se oslobodim, da nađem sebe i da se stalno i dalje tražim. Velika je stvar kad odaberete profesiju koja će vas ispunjavati celog života, koju nećete mrzeti i nećete razmišljati o penziji.“

„Profesor Dedić je bio jedna izuzetna ličnost. Voleli smo ga i bojali se od njega istovremeno, ali valjda je to i definicija autoriteta. Mislim da je presudno uticao na sve svoje studente. Dobro, da ne generališem, na mene jeste. Učinio je da sve što radim, evo i danas, posle njegovog odlaska, posmatram kroz njegovu prizmu. I nikada se neću toga odreći.“

Jugoslovensko dramsko

Ući u glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta bila je velika privilegija, čast, a pre svega priznanje za mladog glumca. Žarko je imao 22 godine kada je postao stalni član najmoćnije jugoslovenske teatarske kuće:

„Na početku treće godine studija glume pozvala me je gospođa Vida Ognjenović u Narodno pozorište, u kome je bila direktor Drame i gde je krenula sa režijom predstave Gorski vijenac. Mislim da je činjenica da je bila i predavač na našem fakultetu, presudno uticala da od profesora Dedića dobijem pristanak za taj angažman, jer je školsko pravilo branilo studentima profesionalni rad do isteka, čini mi se, šestog semestra. Bila je to mala uloga, ali valjda i dovoljno velika da me, posle premijere najslavnijeg Njegoševog dela, Stevo Žigon angažuje za svoju sledeću predstavu, za Romea i Juliju. Pozorišni kuloari su mi tada punili glavu da sam viđen za glavnog junaka, ali Žigon mi je dodelio ulogu Julijinog brata Tibalda. Nisam se razočarao posle izlaska podele na oglasnoj tabli, već sam rešio da dam sve od sebe. Krenuo sam, gotovo fanatično, da vežbam mačevanje i pritom pripremam jedan neobičan scenski elemenat. Usput sam upro sve snage ne bih li, uz neverovatan fizički cilj koji sam sebi postavio, održao maksimalnu svest o govornim zadacima. Pred kraj drugog čina sam shvatio da se višemesečni trud isplatio.Posle naklonosti publike, iako igram ozbiljnog negativca, dobio sam i aplauz na otvorenoj sceni, a na samom kraju prvog dela predstave, usledio je jedan unison muk. Tada Tibald gine od Romeovog mača, i moj Tibald je, posle režiranog šoka na sceni i odmicanja statista i samog Romea, posle kratke zadrške sa ispružene obe ruke u kojima drži u jednoj nož, u drugoj floret, pao kao spomenik kog ruše, u komadu, na leđa. To više i nije bila gluma, to je bio fanatizam koji nikom ne bih preporučio. Protivno bilo kom sportskom padu, protivno – zdravom razumu. A ja sam u glavi samo imao pretpostavku da čovek koji gine i nema više zdrav razum.

Publika nije mogla da veruje. Nagrađen sam najvrednijom hvalom za glumca – dugotrajnim aplauzom i povicima ‘bravo’! Ako je moj početak bio na amaterskim daskama u Dodestu 1976. godine, tu 1981. i ulogu Tibalda mogu da smatram svojim pravim profesionalnim početkom.“

Ono što je profesor Dedić obeležio u Žarkovom školovanju, to je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu nastavio da radi, na jedan mnogo pragmatičniji način, glumac i reditelj Stevo Žigon.

Laušević je govorio da nije mogao imati dva bolja mentora u tim najkritičnijim godinama za mladog glumca, kad se njegovo još ustreptalo biće bori za pravi prvi korak, a svaki je po crvenoj liniji:

„Žigon me je odveo u Jugoslovensko dramsko pozorište, u svoju sledeću režiju, Raskršće Dragana Tomića. Bilo je to i moje životno raskršće. Pre podne sam, na probama tog komada, vođen osobenim Žigonovim instinktom otkrivao tajne profesionalne scene, a popodne bih sa profesorom Dedićem radio svoj diplomski ispit, monodramu, Njegoševu Luču mikrokozma. Kad se danas osvrnem, možda je to i najsrećniji i najispunjeniji deo moje biografije. Sistem rada koji je tada oblikovan sa dva velika umetnika ostao je u mom glumačkom biću do današnjih dana. Nakon Raskršća sam dobio stipendiju JDP-a i obavezao se na vernost najraskošnijoj pozorišnoj kući u Jugoslaviji.“

Kobna noć u Podgorici

Bio je u Isusovim godinama kada su tog 31. jula 1993. godine podnapiti mladići napali njegovog brata Branimira i njega ispred kafića „Epl“ u Podgorici. U samoodbrani, ispalio je iz revolvera 13 hitaca i usmrtio napadače Dragora Pejovića i Radovana Vučinića. Završio je u zatvoru u Spužu (Crna Gora), potom u zatvoru u Požarevcu. Prvobitna presuda bila je 15 godina zatvora, potom je ona preinačena na 4 godine, a budući da je Žarko u trenutku njenog izricanja već izdržao 4 godine i sedam meseci, pušten je na slobodu. Ubrzo posle toga je napustio zemlju i sa porodicom se preselio u Njujork.

Pred sam odlazak, razgovarali smo u njegovom stanu. Tim povodom je u svojoj poslednjoj knjizi Padre, idiote! zapisao:

„Poslednjeg dana pred polazak nazad za Njujork, Gaga (glumac Dragan Nikolić) me pita da li bih možda hteo posle toliko godina ćutanja da dam neki intervju, da napokon i progovorim. Predlaže mi NIN i zajedničku prijateljicu novinarku Radmilu Stanković. Pristajem. Posle sam iz Njujorka autorizovao tekst i on je objavljen u NIN-u kao naslovna tema – MOJA ISTINA.“

Bila je to prva i jedina ispovest Žarka Lauševića objavljena u medijima. Na kraju tog teksta je rekao i ovo:

„…Jesam, pokušavao sam da sinu objasnim šta se dogodilo te noći. Ja nisam kao otac koji treba da mu olakša muku sazrevanja, već i muku koju sam mu ja natovario. I da ga molim da mi oprosti.

Od oštećenih ne tražim da mi oproste. Znam da to ne mogu jer sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može.

Njihovo je pravo da mrze. Moje je pravo da se kajem što ne mogah drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće. Za oca i njih dvojicu. Ako sam grešan što ovo rekoh, grešan sam i prema ocu.

Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je Bog tako sastavio 31. jula ‘93. Da njih kazni mojom rukom, mene njihovim glavama.“

Drugi život

Još jednom je, u Njujorku, počeo iznova:

„I na to sam bio spreman jer sam nekoliko puta u životu počinjao ispočetka. Kada sam 1978. došao u Beograd na studije, završio fakultet, počeo novi život. Onda se desila ta tragedija, posle izlaska iz zatvora sam opet bio na početku, posle bombardovanja sam otišao u Njujork i – opet početak. Taj odlazak je bio najbolniji. U početku sam imao naznake neke moguće filmske karijere u Americi, ali je ubrzo stigla nova sudska preinaka kojim su negirane savezne institucije i doneta nova presuda zbog koje sam morao da pređem u potpunu ilegalu, iako sam legalno ušao u zemlju. Shvatio sam da postoji sila sa kojom ne mogu izaći na kraj. Možeš ti uporno da dokazuješ da je ovo šoljica, a neko tvrdi da je to lonac, telefon, i ti shvataš da nema reči kojim možeš da dokažeš očiglednu istinu. Srećom, i to se sredilo.“

Život u Njujorku nosio je mnoge probleme i samo jednu prednost – Bog mu je učinio da bude nepoznat, kao blagodet njegovog utapanja u tamošnji život. Dogodilo mu se ono što većina mislećih ljudi sa javne scene priželjkuje. Kada im slava i popularnost oduzmu anonimnost, a javni posao su izabrali upravo da bi izašli iz nje, dođe trenutak kad je najjača želja da se pobegne od javnosti:

„Meni se to desilo. Njujork mi je pružio tu mogućnost da hodam ulicom i da me niko ne poznaje. Mada, ima dosta našeg sveta tamo. Tu oazu i taj mir imam u tom gradu. Imam radost druženja sa decom, šetnju sa psom, i bilo koji posao. A proteklih godina sam radio sve što sam mogao – nameštao parket, molerisao, zidao, skidao pločice, stavljao, sve me je to ispunjavalo jer sam pomagao svojoj ženi i deci na tom elementarnom putu preživljavanja. Čovek ne radi samo ono što hoće već i ono što mora, kada je pred njim takvo ograničenje. U suprotnom, mogao sam da odustanem, što nisam hteo, jer je najlakše odustati.“

U Njujorku nije mogao da igra, počeo je da piše. Radio je ono što mu je, inače, išlo od ruke. Oduvek je beležio događaje i detalje iz svog života, pa je put do knjige bio jasno označen – dnevničko-ispovedna proza koju će „Novosti“ objaviti pod naslovom Godina prođe, dan nikad. Druga je bila Druga knjiga, treća Sve prođe, pa i doživotna, i četvrta Padre, idiote, sve u izdanju „Hipatije“.

Književnica i rediteljka Vida Ognjenović u predgovoru za treću knjigu piše:

„Te Lauševićeve, do surovosti precizne vivisekcije sopstvene pozicije u dosuđenoj krivici, autentičnom misaonom oštrinom i smelim zahvatima u samo srce činjenica, čine ovu knjigu izuzetnom. Njena snaga je u tome što je bez bolećivosti, što ne zamagljuje, ne mami sažaljenje, ne pozira, već razotkriva i ne uzmiče pred suočavanjem. Zbog tog sasvim neobičnog autorskog stava, ova bi dnevnička knjiga, verujem, prošla i najstrožiji izbor za listu vrhunskih u svojoj književnoj vrsti.“

Literarno moćne i dokumentarno ubedljive, uzbudljive, na momente bolno dramatične, Lauševićeve knjige obiluju bogatom skalom opservacija koje su daleko od pukog nabrajanja događaja. On beleži situaciju u Zabeli kao zatvorenik broj 28375, a potom se smisleno priseća detalja iz života pre tragičnog 31. jula 1993. godine. Istražuje ih i misaono zaokružuje bespoštednim preispitivanjem svega u čemu je učestvovao.

Posle filma Smrdljiva bajka koji mu je doneo Gran pri na filmskom festivalu u Nišu 2016. godine, Žarko je sve češće snimao u Beogradu, dok se nije preselio. Igrao je u serijama Senke nad Balkanom, Koreni, Pet, Državni službenik, Ime naroda, Aleksandar od Jugoslavije, Kalkanski krugovi, Vreme zla. Poslednji film koji je snimio je Ruski konzul, po istoimenom romanu Vuka Draškovića, u režiji Miroslava Lekića.

Sa Žarkom je do poslednjeg trenutka bila njegova supruga Anita sa kojom ima ćerku Janu. Iz braka sa Majom ima sina Dušana i ćerku Asju koji žive u Americi.

RADMILA STANKOVIĆ