Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе.
Стефан Урош II Милутин Немањић рођен је око 1253. године а умро је у Неродимљу 29.10.1321.
Био је краљ Србије од 1282 до 1321 и један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243 — 1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276 — 1282, краљ Срема 1282 — 1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322 — 1331).
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип, које су држали Византинци, чиме је српској држави прикључен сјеверни дио данашње Албаније и већи дио данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успјешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310 — 1342) због заузимања посједа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успио да задржи Рудник и Браничево.
Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава.
Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе.
Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем.
Због свог задужбинарског дјеловања је канонизован двије и по године након смрти и проглашен Светим краљем.
Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и двије ћерке Ану (Неду) и Царицу Зорицу.
Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успио да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата.
Током јесени 1321. Милутин је изненада доживио апоплектички удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29. 10. 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице и Андрониковог поклона у виду манастира светог Николе код Сера.
Двије и по године после његове смрти, црква га је канонизовала као Светог краља. Његово тијело је пред Косовски бој 1389. године пребачено из Бањске у Трепчу, да би пред османском најездом 1460. године било пренијето у Софију, у цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива и црква светог Краља.
Почетком XXI вијека, вођени су разговори о томе да се дио његових моштију пребаци у обновљени манастир Бањску.
Извор: ИН4С
