Николаидисова „муза“ се и дословце музе и то цијелим путем од Цетиња, преко Сарајева до Брисела! Од оних који уздижу себе стално се „качећи на велике“, пишући о њима и препричавајући их у својим наклапањима, извјесно су гори они који кидишу на њих покушавајући да их детронизују и преко скандала се успењу степеницу више. Андреј Николаидис се у Журналу обрушио на Андрића и Његоша, упут, опростите, али најебао је и Френк Синатра – Роби Вилијамса за сад није атакован. Све то је, наводно, онако успут јер горе поменута двојица за Николаидиса не завређују више него фус ноту.
Посветио је текст Кристини Херш, музичарки једног америчког алтернативног бенда која још траје. Ево његовог увода;
„Throwing Muses нису забиљежени као велики банд и никакво „ново читање“ историје инди рока то неће промијенити. Они ће заувијек остати у сијенци Pixies, другог бостонског бенда.“
Прољетос је Херш по први пут била у Београду. Негдје у фебруару су је најавили из Омладинског центра. Ево тог увода, односно најаве: „Кристин Херш (Hersh) је лидерка легендарног америчког алтернативног рок састава Throwing Muses, који је заједно са Pixies и другим саставима крајем осамдесетих XX века прославио сцену из Бостона.“ Не бих коментарисао сличности изме, редакцијске најаве и Николаидисовог увода у свој текст – могући покушај плагијаризма остављам читаоцима. Одушевљење Хершовом и опчињеност њеном музиком, не сумњам да је тако и да је то Николаидисов музички код, завршава се изненадном, ничим изазваном, паљбом по Андрићу и Његошу; „Што се мене тиче: ево вама програми школске лектире и библиотеке пуне Андрићевих фејк смећарских мудросерија и Његошевих квазифилозофских мастурбација над судбином нације и вјере; то никада није и никада неће бити моје. Не. Моја су три минута Hate My Way и два вриска Кристине Херш.“ Нема сумње да је тако цијели текст о једној жени, умјетници, у ствари изговор за овај последњи пасус, за обрачун и минут јавне славе, у судару са великанима књижевности и мишљења. Откуд они ту другачије? Прекор је, ваљда, типа; да се нијесу никада потрудили да буду алтернатива, да су у два различита вијека били дио „књижевне индустрије“, да су то „мудросерања“ за разлику од Кристине Херш и њега.
Оставимо Кристи по страни али откуд је Николаидис утрпао себе у алтернативу? Могао је да напљује још и давног Шекспира, уз поменуту двојицу великана, и редом уназад до Хомера. Могао је стећи славу да је као алтернативац прогласио „мудросерањем“ сву класику прије себе – када попљујеш двојицу можеш и тридесет тројицу. Ипак, још једном је регионално „славан“, а само то је желио. Као заштитник заборављених, као познавалац и обожавалац музичке алтернативе, обрушио се јефтино – политички, демагошки, мудросерачки, на „колеге Андрића и Његоша“!
Као раван равнима изнабадао их је јер не разумију Кристину Херш и држе страну мачоманијаку Френку Синатри – Његов и њен „начин“ су два свијета, а он, Николаидис, је бескомпромисно на њеној страни? А када би Кристина Херш себи допустила да буде савјетник предсједника Скупштине Ранка Кривокапића? Када би се продала за надокнаду која је „мизерна“. Када би она била дио „политичке индустрије“ најнижег нивоа? Када би Кристи прихватила државну награду и националну пензију за своја „два вриска“? У интервјуу Н1 телевизији приликом гостовања у Београду изјавила је да су на њу потезали и пиштоље јер би она упорно тражила свој и хонорар за екипу након поноћних свирки јер би газде одбијале да плате. Никада међутим није прижељкивала или пожељела да баци бомбу на халу у којој се одржавала каква год свечаност. Разлика је, дакле, огромна; оружје Кристине Херш је музика, алтернативна, другачија од оне која је покорила свијет кроз јефтину потрошачку културу музичке и сваке друге индустрије. Николаидис је све супротно томе. Он је управо „музичар“ лаких нота, дворски љубимац, књижевник лаких награда и тешких ријечи, бомбаш другоубица, егзибициониста, популиста, мрзитељ појединих градова и држава, власник једног те истог вриска за три минута таблоидне славе. Николаидисова „муза“ се и дословце музе и то цијелим путем од Цетиња, преко Сарајева до Брисела! Кога би било брига и гдје би то одјекнуло да је Николаидис написао само који ред о Кристини Херш, о „Throwing Muses“ или о Нирвани, о побуни Курта Кобејна? Кога би било брига да се није изасрао у подножју Његоша и Андрића? Тај маркетиншки трик је стара врста паљевине и подметања пожара у националном парку. То мора да се чује, а и да засмрди. Када бих могао да убиједим Машу и Богдана да напишу о Кобејну оно што су осјећали слушајући Нирвану само са десетак или дванаест година била би то посластица за читање у односу на ово „кијаметско добовање“ истакнутог критичара класике и љубитеља алтернативних праваца. „Не жалим уопште када је у питању моја каријера или што сам се изборила за излазак ван индустрије, са којом се иначе нимало нисам слагала. Коначно, ко бих ја била, ако бих приватну корист ставила испред свог уверења да жене треба да буду квалификоване музичарке и несебичне уметнице, које се третирају као људска бицћа, знате?“ -Кристина Херш
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук
