Piše: Muharem Bazdulj
Kad su postkolonijalne studije i njihovi derivati postali dominantni na velikim zapadnjačkim humanističkim fakultetima, deo ovdašnje akademske javnosti pokušao je i u balkanskom odnosno južnoslovenskom iskustvu prepoznati tragove (anti)kolonijalizma. Bilo je tu i koliko-toliko srećnih, ali i manje srećnih analogija. Nije mi ovde, međutim, namera da se bavim tim (ne)reševim pitanjem; hteo bih samo navesti jedan detalj iz „trivia“ fajla, detalj koji sam pokupio od Vesne Goldsvorti, a koji makar u površnim fenomenološko-kafanskim diskusijama može biti argument u raspravi o ovdašnjem kolonijalnom iskustvu.
Naime, na samom početku svoje veličanstvene knjige „Izmišljanje Ruritanije“, Goldsvorti navodi podatak da se ostrvo Vis, tokom tri godine s početka devetnaestog veka, u vreme Napoleona, nalazilo u sastavu – Britanske imperije. Kako to istorija zna da udesi, nepunih vek i po kasnije, kad jugoslovenska partizanska vojska postane važan saveznik britanske armije, upravo će Vis neko vreme biti sedište Vrhovnog štaba.
Na tom partizanskom Visu, pre tačno osamdeset godina, dva dana uoči oslobađanja glavnog jugoslovenskog grada, grada u kojem već više od trideset godina živi – rodio se Goran Babić. (Dok bude postojala Jugoslavija, to isto ostrvo biće naša najzapadnija mornarička tvrđava i „zabranjeni grad“, a posle će se pretvoriti u lažnu utopiju lažnih levičara salonskog tipa i lažnih Jugoslovena, takozvanih „regionalista“, u suštini stranih plaćenika, simbola svega onoga što Goran Babić nije.)
Mostarske kiše
Slično Danilu Kišu, i Goran Babić je „etnografska retkost“, samo što je Babićeva „jevrejska linija“ ona sa ženske strane, pomalo paradoksalno ona koja je u našim patrijarhalnim zakonima manje vidljiva, a koja zapravo prema jevrejskoj ortodoksiji potvrđuje pripadnost „izabranom narodu“. Iz perspektive nekog jevrejskog dogmatika, Kiš nije bio Jevrejin, a Babić to jeste, usprkos razlikama u (samo)percepciji. Mada rođen usred mora, da tako kažemo, Babić je formativno druga vrsta Mediteranca, on je Hercegovac, Mostarac.
Taj njegov Mostar je najvažniji „mali veliki“ grad Jugoslavije. Ako je sarajevska Prva gimnazija bila za Mladu Bosnu ono što je Hristos za jevanđelja, mostarska gimnazija bila je Jovan Krstitelj. U tu gimnaziju ide Babić, a to je onaj Mostar koji priziva Fudbalski klub „Velež“, priziva Skendera Kulenovića i Niku Miličevića, priziva Zuka Džumhura, priziva večne senke Šantića i Đikića, priziva Peru Zupca i „liskaluke“, priziva siluetu hotela „Ruža“ i onaj nezaboravni Andrićev fragment o buđenju u tom gradu.
Posle svega, posle kraja, kad Mostar sagori, pisaće pojedini publicisti (kojima su slagali da su pesnici) kako su među rasutom makulaturom po ulicama pronađeni i školski dosijei koji svedoče o tome da su dva najbolja učenika u toj generaciji gimnazije, generaciji rođenoj dok je osvajana sloboda, bili Goran Babić i Slobodan Praljak.O relaciji između njega i Praljka govorio je i Babić, diskretno i pesnički, pa ne treba u ovoj prilici nužno insistirati na tom aspektu „podmuklog delovanja biografije“.
Zagrebačke mokre tračnice
Za Babića, koji je u jednom kratkom biografskom tekstu opisan kao „pesnik, prozaista, dramaturg, novinar, konceptualni umetnik i društveno-politički radnik“, karakteristično je da nije studirao književnost. Njegova visokoškolska diploma je sa zagrebačkog Ekonomskog fakulteta.
Pesnici njegove generacije u Jugoslaviji, njegovi ispisnici kako se to kaže, nisu nužno završavali književnost, ali jesu je po pravilu studirali. Babić je, međutim, pesnik široko i eklektično načitan, ali neobeležen modama epohe i trenutka, otud je verovatno, čisto formalno poetički, njegova poezija raznolikija i „šarenija“ nego kod drugih, srodnih mu, pesnika. Oseti se kod njega katkad i lirska sentimentalnost ruskih pesnika koji stiču slavu u drugoj polovini dvadesetog veka, ali i onaj „objektivističko-informativni“ stil angloameričkih pesnika malo starijih, kao i „političnost“ karakteristična često za za nemačke levičarske poete.
Uglavnom, kao dosta mlad čovek, Babić u Zagrebu postoje važna figura na kulturnoj sceni: od osnivanja Centra za društvene djelatnosti omladine do urednikovanja u „Oku“. Neko će možda nekad napisati monografiju o važnosti „Oka“ kao „časopisa namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture“ tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, baš u vreme Babićevog mandata. „Oko“ je, naime, bilo ona „žiža“ potrebna svakoj ozbiljnoj kulturi, fokus koji kreira i nameće teme, medij gde se odlučuje šta je važno, a šta nevažno.
U prvoj „petoletci“ nakon Titove smrti, od 1981. do 1985. godine dakle, Babić rukovodi sektorom kulture u Predsjedništvu Socijalističkog saveza SR Hrvatske. Zlobnici i dušmani otad mu lepe etiketu „komesara“. U vreme kad je „disidentluk“ za veliki broj ondašnjih umetnika i intelektualaca bio samo krinka za etnonacionalnu isključivost, Babić je bio lojalan svojoj zemlji i svojim uverenjima.
Sarajevski voz
O Babićevim zagrebačkim godinama, mada, naravno, ne samo o njima, izuzetno sugestivno svedoči njegov autobiografski roman „Vidno polje“ (Laguna, Beograd, 2022), roman koji je istovremeno i roman jednog života i roman jedne epohe. Bez naslanjanja na pomodne modele autofikcije, ne ugledajući se ni na koga, Babić je napisao roman u kom se čitav jedan život odrazio u literaturi, svojevrstan rezime jednog života i stotinu u tom životu ispisanih knjiga.
Neki pisci izmišljaju likove kroz čije živote se prelama istorija, a Babić nije imao potrebu da takav lik izmišlja pošto je takav život živeo. Udes to zna tako nametnuti pravim pesnicima. Pesnička je čak i sudbina ovog romana, koji je kao roman prošao nezapaženo, a dobio je nagradu za nefikcijsku knjigu godine napisanu na „jeziku malom kao dugme“, onom kojim „osim Srba i Hrvata piše još i druga boranija: Crnogorci, Muslimani, ovdašnji Jevreji i Jugosloveni“.
Uglavnom, kad krajem osamdesetih agonija Jugoslavije eskalira, kad se probude krvave mržnje i omraze, kad se zagrebačkim Trgom republike, iz desetina hiljada grla, ori „Ruža Hrvatska“, dok sličan broj grla, nekih zasigurno i istih, na Maksimiru izviždava „Hej Sloveni“, Babić shvata da to više nije mesto za njega.
Po svedočenju njegovog prijatelja, nedavno preminulog Pere Kvesića, Babić s jeseni 1991, kad Tuđman besno objavljuje da prekida sve pregovore s Beogradom, donosi odluku da vremena više nema i da mora da pođe. Već sutra je skupa s porodicom bio na zagrebačkom Glavnom kolodvoru. Kvesić insistira da je čekao prvi voz ka istoku i da mu je bilo svejedno da li će to biti voz za Beograd ili Sarajevo.
I, ko biva, prvo je naišao voz za Beograd, pa je Babić seo u njega, a jednako bi seo i u sarajevski, samo da je ovaj došao pre. Kvesić je bio častan čovek i ne mislim da ovde svesno manipuliše, ali i memorija zna da vara. Kvesiću je bilo stalo da odbrani Babića od etikete „četnika“ koju mu u Hrvatskoj štedro lepe, pa spekuliše kako bi u tom istom Zagrebu bio heroj, ama samo da je prvo došao voz za Sarajevo.
Teško, međutim, da je Babić, takav kakav jest, ozbiljno razmišljao o selidbi za Sarajevo. Čak i da je došao, za koji mesec bi morao nanovo na istok. A i nije baš da se na voz odlazi kao na stanicu gradskog prevoza, pa da sedneš na prvi tramvaj koji dokliže mokrim tračnicama. U međugradskom prevozu više se ipak drži do reda vožnje.
Beogradske padine
I mada, kako se to kaže, nije morao, Babić je odlučio sve nevolje da provede „sa svojim narodom“. U tom smislu je sličan Andriću, kao Beograđanin i Jugosloven po izboru, a Srbin skoro po nuždi i po sili prilika, od trenutka kad su svaku realnu ideju Jugoslavije izjednačili sa idejom Velike Srbije. Neke od najlepših i najdirljivijih pesama o bombardovanju 1999. potpisuje upravo on.
On, koji je s tridesetak godina bio čovek „iz struktura“, od svojih pedesetih nadalje svesno se povlači na marginu. Bilo je i drugih pisaca koji su, dok se Jugoslavija u krvi raspadala, prelazili preko frontova s jedne zaraćene strane na drugu, ali niko to nije uradio otmenije i manje pragmatično.
I dok se već decenijama rat nastavlja kroz „rat za interpretaciju rata“, u Srbiji praktično niko nije svestan da „slučaj Gorana Babića“ u tom kontekstu nije nevažniji od „slučaja Petera Handkea“. Ali nije ovo ni vreme ni mesto da ja to bilo kome pojašnjavam. Uostalom, što bi rekli klinci iz neke od generacija brojnih Babićevih potomaka: ko razume, shvatiće.
Napisao je čovek, kažem, stotinu knjiga, listom pesničkih, i kako mu drugačije, što bi rekao Vistan Hju Oden, odati počast, do pesmom. Neko bi možda drukčije, ali ja imam „mustru“. Babić je napisao stotinu knjiga sa stihovima, a ja jednu koja se zove „Heroes“ i koja je zbirka soneta o ljudima koje ima smisla (pro)zvati herojima. U jedno jutro ove protekle nedelje mi se ovako javilo:
Ako ćemo pravo, kako je živjela,
Tvoja generacija, još se i naživjela;
U jednom ratu – sitna djeca, Telemasi bez Odiseja
U drugom ratu – sa sitnom djecom, na ramenima, ko Eneja.
Dobro ti je ime, dok svi su svima braća,
A opet svi znaju ko je kome ćaća;
I Gorana i Babića ima svih insana,
I Srba i Hrvata, a i Muslimana.
Ko metak u nebo, zadnji stih se vine,
Proklet bio izdajica svoje domovine;
Ovdje gdje u odricanju brži su od Svetog Petra
Onog što izdati nije znao, izdajnikom zovu,
Oni što ponizno ljube svaku čizmu i krpu novu,
A sav smisao, znao je Dilan, nosi duvanje vjetra.
Punih osam decenija nakon što se rodio na Visu, pesnik s više od stotinu knjiga, otac, deda i pradeda, nadomak beogradske Dalmatinske ulice slavi osamdeseti rođendan. Jedna uzorna sudbina, takoreći.
Izvor: RTS OKO
