Piše: Muharem Bazdulj
Uz svoj trideset i šesti rođendan, već načetog zdravlja, Lord Bajron je u Grčkoj napisao pesmu. U naslovu se potenciraju rođendan i njegov redni broj, a sama pesma, u prevodu Ranke Kuić, počinje ovako:
Mog srca zaludan je trud,
sad srce mora postat kam;
Ne mogu biti voljen hud
a volet znam.Svi dani su mi listak žut –
i Ljubavi je sveo cvet;
Bol, živa rana i jad ljut
sav moj su svet.
Kad se danas čitaju ovih stihovi, ovako u prevodu, prizivaju nam i Branka Radičevića i Jovana Jovanovića Zmaja, primera radi. Kako je Bajron pisao, danas se tako ne piše. Danas je njegova biografija verovatno življa od njegovog opusa, izvrćući ironično onu dosetku Oskara Vajlda o talentu uloženom u književnost, a genijalnosti uloženoj u život. Ova „kalkulacija“ kod Bajronove bio(biblio)grafije deluje pogođeno, ali, opet, to, reklo bi se, nije bila ničija namera. On je verovao u svoje pisanje, a široka publika je to pisanje volela. Elitističko gunđanje nije mu moglo ništa.
Uz svoj trideset i šesti rođendan, već načetog zdravlja, Lord Bajron je u Grčkoj napisao pesmu. U naslovu se potenciraju rođendan i njegov redni broj, a sama pesma, u prevodu Ranke Kuić, počinje ovako:
Mog srca zaludan je trud,
sad srce mora postat kam;
Ne mogu biti voljen hud
a volet znam.
Svi dani su mi listak žut –
i Ljubavi je sveo cvet;
Bol, živa rana i jad ljut
sav moj su svet.
Kad se danas čitaju ovih stihovi, ovako u prevodu, prizivaju nam i Branka Radičevića i Jovana Jovanovića Zmaja, primera radi. Kako je Bajron pisao, danas se tako ne piše. Danas je njegova biografija verovatno življa od njegovog opusa, izvrćući ironično onu dosetku Oskara Vajlda o talentu uloženom u književnost, a genijalnosti uloženoj u život. Ova „kalkulacija“ kod Bajronove bio(biblio)grafije deluje pogođeno, ali, opet, to, reklo bi se, nije bila ničija namera. On je verovao u svoje pisanje, a široka publika je to pisanje volela. Elitističko gunđanje nije mu moglo ništa.
U pokušaju da se „skući“, odnosno da koliko-toliko normalizuje svoju reputaciju, Bajron će oženiti lepu i čednu Anabelu Milbank. S njom će dobiti ćerku Adu, svoje jedino zakonito dete. Brak, međutim, nije bio srećan i suštinski se raspao mesec dana pre Adinog rođenja. On će potom napustiti Englesku i živ se u nju neće vratiti, a umro je kad je Adi bilo samo osam godina.
Majka se bojala „očevih gena“ u njoj, da tako kažemo, pa je pokušavala da umanji njeno dečije zanimanje za slavnog oca. Ada nije videla nijedan portret ili sliku svog oca sve do svog dvadesetog rođendana.
Devojčica je volela matematiku, pa se majka trudila da je podržava u toj ljubavi, samo da se ne bi okrenula ka umetnosti. Bajron je želeo sina, ali je ćerki ipak on sam dao ime. Ona je imala dva sina i oba je nazvala po svom ocu: jednog Bajron, drugog Gordon.
Takođe, sudbina joj je dala da živi kao i on: trideset i šest godine. Takođe, po vlastitoj je želji sahranjena pored njega. Ime Ade Bajron odnosno Lavlejs (prezime nakon udaje) zauvek je upisano u istoriju informatike pošto se smatra da je stvorila prvi rudimentarni „kompjuterski program“.
Putnik i dužnik
Nisu Bajrona na doživotni egzil naterali samo skandali i nesrećan brak, nego i veliki dugovi. Mada je dobro zarađivao od svog pisanja jer je sve što bi objavio imalo status bestselera, rashodi su mu bili veći od prihoda.
Prve mesece nakon odlaska, on živi na obali Ženevskog jezera skupa s drugim čuvenim romantičarskim pesnikom – Persijem Šelijem, njegovom ženom Meri Šeli i Merinom polusestrom Kler Klermont u koju će se zaljubiti i s kojom će imati ćerku.
U vreme druženja sa Bajronom dešava se i kreacija jednog romana čiji će naslov prerasti istoriju književnosti i postati univerzalno prepoznatljiva reč: Frankenštajn.
Takođe, ovo vreme je i u Bajronovom životu bilo inspirativno. Sa Šelijem je, naime, tih letnjih meseci 1816. posetio dvorac Šijon nedaleko od Montrea u kome su nekoć stolovali Savojski grofovi.
Dvorac je kasnije postao tamnica u kojoj je bio zatočen Fransoa Bonivar, ženevski rodoljub. Kažu da je Bonivar toliko koračao svojom uskom ćelijom da su na njenom kamenom tlu ostali tragovi njegovih stopa.
Kako je Bonivar u zapadnoj kulturi, i zbog Bajrona zapravo, upamćen kao simbol pravog slobodarstva, uvek mi se činilo da u onom ingenioznom rešenju Voje Dimitrijevića za spomenik Principu, u onim stopama utisnutim u asfalt, ima dalekog odjeka Bajronove pesme i bajronovskog osećanja sveta.
Posle ženevskog „interludijuma“, Bajron prelazi u Italiju, tačnije u Veneciju gde će provesti najveći deo ostatka svog života. Iako tek u ranim tridesetim, za njega i njegov život to je period mira i relativnog spokoja. Živeo je sa groficom Terezom Džukoli i pisao „Don Žuana“, svoje satirično remek-delo. U jednom svom romanu, Džon Maksvel Kuci efektno opisuje zašto je njemu kao piscu inspirativan ovaj deo Bajronovog života.
Balkane moj
Ipak, čovek kome je slavu donelo putovanje po Balkanskom poluostrvu nije mogao umreti na Apeninskom, a još je manje mogao umreti mirno, kao kakav činovnik.
Inspirisan grčkom borbom za nezavisnost od Turaka, Bajron odlazi da se pridruži pobunjenicima. Tamo će se razboleti i umreti: 19. aprila 1824, pre tačno dve stotine godina.
Kako to već biva sa pesnicima, kad je umro, skandali kao da su zaboravljeni, a genijalnost je stavljena na pijedestal. Ožalila ga je cela Engleska. Sahranjen je u Notingamšajeru, na baštini slavnih predaka.
Mada je postojao i za njegovog života, Bajronov kult se posthumno širi Evropom poput požara. Možda je jedini čovek koji je u prvoj polovini devetnaestog veka bio poznatiji od njega bio – Napoleon. Sve dok Lenon, Makarti, Džordž Harison i Ringo Star ne naprave „Bitlse“, Engleska neće imati globalnu veću umetničku zvezdu. Ona dosetka Lenonova „slavniji od Hristosa“, mogla je komotno biti Bajronova.
Moglo bi se nadugo i naširoko pisati o uticaju Bajrona na francusku, nemačku, rusku, pa i srpsku književnost. U engleskoj književnosti, pak, naročito poeziji, njegov stilski uticaj je prepoznatljiv do dana današnjeg, makar ga mnogi i ne registruju. Bajron je od onih autora čija slava je toliko bleštava da, na neki način, sakrije delo koje je ipak suština onoga što je tu slavu i donelo.
U stilskom smislu, najtrajniji uticaj je verovatno ostavio „Don Žuan“, a pojedini veliki pesnici kasnijih epoha Bajronu su i otvoreno priznali svoj dug. Najbolji primer je verovatno Vistan Hju Odn.
Sintra, Ruritanija
U našoj književnosti, Ivo Andrić koristi Bajrona kao lik u prelepoj kratkoj priči „Bajron u Sintri“. Njen završetak uzoran je primer Andrićeve genijalnosti i umetnosti pripovedanja:
„Posle izvesnog vremena napustio je Lisabon, pa Portugal. Gledajući druge zemlje, govoreći sa ljudima i šaleći se sa ženama on je čuvao i negovao svoju tajnu, sakrivao je pod rečima, stvarima i likovima i mogao da uživa u njoj a da se ne oda ni malo. Izvesne reči u govoru vezao je za nju i kad god ih neko izgovori pred njim, on kao nevidljiv nesmetano uživa u njenom prisustvu. U svom potpisu imao je jednu malu jedva primetnu crtu koja je označavala ženu sa brega u Sintri. Limun, so, ulje i malvasija označavali su njeno biće. On je mogao za ručkom od dvadeset osoba da dozove zelenu Sintru i njeno Malo stvorenje, igrajući se neprimetno sa dva zrna soli između palca i kažiprsta. Gde je najmanje nalazio to je bilo u licima, rečima i pokretima žena.
Dodir sa njom, u sećanju, lečio ga je i čuvao od svih susreta, od žena, od života samoga. A u naročito srećnim trenucima, za sutona na atinskim ulicama, dešavalo se čudo, istinsko, neobjašnjivo i neopisivo: zeleni breg u Sintri pretvarao se u nebesku svetlost bez kraja, njegovo romo trčanje u bezglasni dugi let, a sva čulna groznica toga susreta u čist podvig duha bez bolne svesti i granice.
To je trajalo otprilike godinu dana. A onda je Malo stvorenje počelo da gasne i bledi kao priviđenje i san u zoru, i da postepeno gubi svoju moć. Bajron se osećao osiroteo, očajan, nemoćan. Ponovno ga je podigla zla matica i ponela niz život i ponovno su učestali susreti i sudari sa kojima je, kao senka, išlo gađenje. I sve je bilo još teže, i bolnice nego pre doživljaja u Sintri, jer mu se sada činilo da krvnički zakoni života protežu svoju moć i u carstvo mašte, i da od njih nema ni bekstva ni spasa“.
Strašna ambivalencija u odnosu Engleske prema Balkanu dobro je uhvaćena u onoj (apokrifnoj?) Čerčilovoj frazi o višku istorije. I mada je izreka o „vrednosti kostiju pomeranijskog narednika“ izvorno nemačka, sličan germanski „kompleks više vrednosti“ prema Balkanu često imaju i Englezi. Jedan koji je na Balkan svesno došao rizikujući život i verujući da to vredi bio je upravo Bajron.
Vesna Goldsvorti je u „Izmišljanju Ruritanije“ sjajno i neusporedivo pisala o Bajronu i Balkanu. Jedna skoro usputna opaska iz te knjige navela je autora ovih redova da u svojim srednjim dvadesetim pokuša da napiše kratki roman o Bajronu. Nekim čudom, roman je preveden na nekolicinu velikih svetskih jezika, uključujući engleski, nemački i poljski.
U nekakvoj postmodernističkoj igrariji, pokušao sam u sklopu romana napišem tuce ili dva stihova koji će zvučati kao prevod ranog Bajrona. Ovo je jedan primer:
„A onda mu u glavi bljesnu nekoliko riječi. Kao kad čuješ nekoliko taktova poznate ti melodije – sav okolni svijet nestaje dok se ne sjetiš kakva je to muzika. Na kostur ključnih riječi nakalemiše se nove. Pjesma. Bajron ju je sam sebi šapatom izrecitovao:
Kap kiše liznu mi vjeđe
Ko suza skrivena, tajna
I niz obraz mi pređe
Ko kroz kontinent Rajna.Jesen je prevratom tihim
Ubila sunce mog ljeta
Kao Ahejci Ilij
U konju od drveta.
Imam negdje pera i hartije, mislio je Bajron, moram je zapisati. Odmah zatim nova misao: zašto bih morao? Nek živi u mojoj glavi, mislio je, bolje da je pojede zaborav nego vatra. I kao ohrabren tom odlukom izvuče se ispod pokrivača i sjede na rub kreveta“.
Jedan od onih neformalnim književnih komplimenata koji piscu po pravilu znače više od formalnih nagrada je činjenica da su prevodioci (ti najbolji čitaoci) po pravilu mislili da zaista citiram stvarnu Bajronovu pesmu, pa bi mi, nakon što bi je uzalud tražili u Sabranim delima, tražili referencu.
Punih dvesta godina je prošlo otkad je u Grčkoj umro jedan hromi pesnik. Ima u današnjoj globalnoj atmosferi mnogo od aure koja se oko njega stvarala.
Izvor: RTS OKO
