Шта смета оним људима у Црној Гори који су згрожени ратом у Украјини? Рат уопште, било какав? Рат већег против мањег, и агресија једне суверене државе на другу? Рат који води Русија ( јер је то неугодна асоцијација на ”претензије које Русија има према ЦГ” – како је грађанима ”објаснио” поглавар Ђукановић )?
Ако људима смета било какав рат, било каква ескалација насиља међу људима – то је онда афирмисање оних најплеменитијих и универзалних начела људскости. Ту ћемо наћи исто мишљење сви који смо људског рода и који заговарамо опстанак човјечанства и мира међу људима. Претпостављам да такви грађани Црне Горе немају додирне тачке са пуцњавом на Белведеру и стављањем под команду паравојног Веселина Вељовића, мршкањем и псовкама које су упућене монасима Цетињског манастира ономад приликом реконстукције тоалета у манастирској гостопримници, пјевушењем Томпсонових стихова ( поп иконе балканског милитаризма и сентиментализма према усташком покрету )… Или имају? Или су то листом исти они?
Ако то јесу листом исти они, онда ће бити да им смета рат већег против мањег, напад једне суверене државе на другу. Тако су, наиме, правдали свој милитаризам када су пуцали и звезкали оружијем код Крушевог ждријела. Ђукановић им је рекао да је устоличење вјерског поглавара у секуларној држави – акт агресије сусједне државе, па су били спремни да пуцају. Или из оружија ако неко крене преко гума, или од муке ако их неко надмудри. Неко од других грађана Црне Горе.
Али ни то није принцип њиховог понашања. Нико им глас чуо није када су Американци напали Либију или Ирак – и парадоксално, нијесу агресијом назвали америчке бомбе које су 1999.г. падале по њиховој, тада сувереној и међународно признатој држави. Ирачко нуклеарно оружије је једнако мисаона именица као и потенцијална пријетња из Украјине по интегритет Русије, али, авај, овдашњи ”миротворци” више воле америчке од руских бајки. Дакле, дошли смо до естетских а не етичких граница укуса.
И коначно, јасно је, њима смета само онда када рат покреће Русија. Асоцира их на ”државни удар” која је иста та Русија, наводно покренула у Подгорици 2016.г. Мада, бар сад можемо да видимо, у тужној ратној перспективи Украјине, како изгледа када Русија предузима нешто по том питању. Стандарди Паје Велимировића и стандарди руске војне акције очигледно нијесу ”из истог филма”, уколико филм није научно- фантастичан. Призивати руски напад на Црну Гору збиља јесте посљедица озбиљних политичких привиђења. Чак и да није чињенице да смо, однедавно, чланица НАТО савеза, имамо неспорни факат да нас као државу у нашој вишевјековној историји Русија није напала – никад! Значи – никад! А савез чији смо члан, – јесте. Друга је ствар што нас је руски империјализам и хегемонизам одржавао у политичком постојању бар два вијека. Али, кога брига за то?
Ми смо НАТО чланица и морамо да плачемо кад и Столтенберг, и да се смијемо кад и
Бајден
Милија Тодоровић
