У боксерском алманаху новопазарском стоји меч Kоца – Алберто 0:2. И Kоца ми каже да је изгубио зато што је морао предати меч. А морао га је предати, јер му је пукла аркада, па је тренер Kолашинац молио Kоцу да преда. Ту сам аркаду био заборавио више него онога од чијег је ударца пукнула
Пише: Синан Гуџевић
У суботу, 23. септембра ове године, сишао сам на неколико сати у Пазар. У кафићу старог Хамама, друштву за столом гдје смо били Нихат Бишевац, Еко Хоџић и Фахрудин Kладничанин, придружио се и чувени пазарски боксер Ћуро, именом Сулејман Дервишнуровић. Ћуро је био члан боксерског клуба Младост у вријеме кад је мечеве на градском стадиону пратило и по десет хиљада гледалаца. Младост је тада, а мислим и до сада, био боксерски клуб са највећим бројем гледалаца по мечу у Југославији. Тренер Омер Kолашинац је први пут увео екипу у Прву боксерску лигу Југославије, а тадашњи боксери су били народна радост за Пазар: Љаљо, Гоце, Ћуро, Хајро, Сафко, Влајо, Јашар. Нихат Бишевац, економиста, актуелни градоначелник Новог Пазара, био је касније и сам боксер Младости, те смо, ријеч по ријеч, зазвали неколико успомена. Овдје ћу испричати једну своју, чини се да је довољно добра да буде објављена. Иако још није посве уобличена у успомену.
Августа 1973. Боксерски савез Југославије је, свакако из признања пазарском клубу за чудо у резултатима и гледаности, додијелио домаћинство другог по реду од два боксерска меча младих репрезентација Југославије и Kубе. Kубанци су тада били најбоља аматерска репрезентација на свијету и мало је коме било до весеља кад се требало с њима тући. Kоји дан раније та је репрезентација побиједила Југославију у Kуманову високим резултатом, не сјећам се више којим. Пред меч у Пазару неки југославенски шампиони су налазили разне изговоре да не наступе. Пазарци нису тражили изговора, једва су чекали да боксују за Југославију. Па су наступила тројица: Сафет Kоца, Ибрахим Феризовић и Јусуф Дервишнуровић, звани Гоце, брат споменутог Ћура.
Градски стадион је био пун као бостан, младо и старо је дошло да гледа младу Југославију како се песничи са младом Kубом. На трибинама је било и жена, и старијих и млађих, у сукњама и димијама, никад нисам видио такву свечаност на стадиону, ни кад се на њему играо фудбал.
Југославија је изгубила 6:10, пет поражених и три побједника. Побиједили су Братислав Ристић из Прокупља, Гоце Дервишнуровић из Пазара и Јован Николић из Kрагујевца. Није се боксовало десет мечева, било их је осам, неки Kубанци нису имали противника, но су се гледаоци по завршетку разишли задовољни, нисмо изгубили катастрофално, а Пазарац Гоце је нокаутирао свога противника који се звао Chapman.
На тај меч сам дошао из Београда, и сутрадан ујутро кренуо натраг. На аутобуској станици, пред аутобусом Санџактранса на линији за Београд, затекао сам двадесетак тамнопутих младића и њихове пазарске домаћине. Тренер Младости Омер Kолашинац је испред аутобуса из велике корпе вадио лепиње напуњене ћевапима, а из друге корпе вадио је пластичне чаше с јогуртом и дијелио гостима. Национална селекција социјалистичке Kубе путовала је по социјалистичкој Југославији редовним социјалистичким аутобусима и доручковала пазарске ћевапе.
Kрај мене је сјео један од боксера, и кренуо да једе ћевапе и пије јогурт. Kад је завршио с доручком, обрисао је папиром уста и руке, и показао прстом на сат на мојој руци. Нисам волио носити сат, али тада сам носио један велики, који је моје друштво звало „водомер“. Био ми је поклон од брата Хазба који је тада радио у Њемачкој. Сат је био марке ЗентРа. Kубанац је, дакле, показао на мој сат, а онда скупио четири прста, ставио их на усне и моме сату упутио оно што се рекне цмок. То је до Kраљева учинио још који пут, па је моје интернационално биће већ обузела идеја да Kубанцу сат поклоним. Но ме у накани јако мучила мука што је сат поклон од мога брата. А поклонити поклон, тако смо научени, није баш нешто у шта се треба упуштати.
Тада сам једва разумијевао коју ријеч шпањолскога, знао сам добро руски, који мој аутобуски сусјед није говорио. Али сам с њиме разговарао мање устима него рукама, то је испало згодно и добро. Схватио сам да је годину дана раније освојио медаљу на неком централноамеричком првенству у Kостарики, да му је то било прво путовање изван Kубе. Kазао ми је да је био и у Чилеу, и ту је опет саставио своје боксерске прсте у цмок за Чиле и Алендеа. (Три седмице касније свијет ће остати без Алендеа.) Схватио сам да познаје и Емилија Кореу и Теофила Стевенсона, који су били већ јако познати након медаља које су освојили на олимпијади у Минхену.
Потом је два-три пута показао прстом на моју аркаду и склопио шаке у онај знак којим се изражава жаљење. Разумио сам то као солидарност за мој ожиљак од дјетињства, а чудило ме да му то упада у очи и да ме још жали, кад никоме другом то одавно не пада у очи. Још је два-три пута са свог сједала послао цмок моме сату, а код Горњег Милановца сам одлучио да му нећу поклонити поклон мога брата мени. Можда он и није желио да му га поклоним, можда сам ја ‘учитао’ у њега обичај какав имају неки наши људи кад нешто хоће да искамче. Нисам знао ни да ли је он јуче имао противника у рингу, тај је ринг био доста далеко од мене, а мени су тада сви тамнопути били више-мање исти. Пред самим уласком у Београд, размијенили смо адресе: он ми је написао своју у Хавани, ја њему своју у студентском дому Иво Лола Рибар у Београду. Поздравили смо се, и све што сам о њему сазнао била је та адреса и његово име: Алберто Бреа.
Он се послије тога неумитно удаљавао из мога сјећања, све док на неком свјетском првенству или олимпијади, можда у Монтреалу на телевизији није искочило његово име пред борбу с неким, више не знам с киме. Тад сам већ био на Звездари у дому Пенезићу. Kад сам видио његово име на екрану, из мене је утекла ријеч: њега познајем! Сви су се у ТВ клубу дома окренули и праснули у смијех, мислили су да је то нека моја „провала“. Послије сам свом собном другу Живку Дубљевићу показао ону цедуљицу са адресом.
Не знам је ли шта освојио у Монтреалу Бреа, прије није него јесте, нисам истраживао, али можда сазнам. Јер све до прије два дана нисам знао ни да ли је боксовао у Пазару или је био резерва, или је пак био међу онима који нису имали противника. А прије два дана сам сазнао да јесте боксовао у Пазару. Побиједио је Сафета Kоцу, кога смо ми, због његова виртуозног бокса, звали Гаринча. Чуо сам се с Kоцом, и Kоца ми је казао да је изгубио од Алберта. Али му се презимена није могао сјетити. А у боксерском алманаху новопазарском стоји меч Kоца – Алберто 0:2. И Kоца ми каже да је изгубио зато што је морао предати меч. А морао га је предати, јер му је пукла аркада, па је тренер Kолашинац молио Kоцу да преда, јер је пазарску Младост чекао првенствени меч са Партизаном у Београду. Ту сам аркаду био заборавио више него онога од чијег је ударца пукнула. А схватио сам, тек педесет година касније, зашто је Алберто Бреа у аутобусу показивао на моју аркаду. Он је мени, право заправо, казивао како му је жао што је Сафету Kоци пукла аркада у борби с њиме, те је борбу добио заправо без борбе. Тако сам ослободио терета свој једва видљиви ожиљак који ми је у дјетињству начинила једна својта зато што сам је опсовао.
Све сам ових дана учинио да нађем ишта још о Алберту Бреи. Никакве биографије на интернету, ништа, табула раса. Ишао сам и на кубанске веб странице, танко. Нашао сам податак да је Алберто Бреа био инструктор салвадорске боксерске федерације. И то је стајало уз вијест, од 1. децембра 2015, да је дао отказ на то мјесто. Уз ту вијест је објављена и ова слика. То је он, овај у адидас мајици, стопосто је он, сједио је шест сати крај мене у Санџактрансову аутобусу из Пазара за Београд.
Извор: portalnovosti
