Представљање књиге у коју су стала два кратка романа „Цијели дан киши у Загребу/Сарајевски гробови“ Мухарема Баздуља, у издању куће „Службени гласник“, одржано је данас у књижари „Геца Кон“ у Београду
Осим аутора, о књизи је говорила Гордана Милосављевић Стојановић, уредница издања.
Два кратка романа у једној књизи писца, критичара и преводиоца Мухарема Баздуља сусрећу се не само међу корицама књиге, већ и у поетско-садржајном оквиру, како је уредница записала о новом дијелу.
„Модерност са којим писац Баздуљ добро влада, специфичан језик којим говори у својим књигама, овде је присутан и као експеримент на нивоу форме. Књига се веома брзо и лако чита као два романа у једном, а дуго се памти“, оцијенила је уредница Милосављевић Стојановић.
У првом роману „Цијели дан киши у Загребу“ преплићу се догађаји из Травника, Сарајева и Загреба. Предратна, ратна и послијератна дешавања временски дефинишу причу, док се садржај распетљава као прави трилер, чија је окосница убиство.
Други кратак роман „Сарајевски гробови“ почиње у Београду, а прича се гради кроз ауторов однос са мајком, лична сјећања и реконструкцију на догађаје и породичну историју, које обликују спољашња дешавања, али и дубоки унутрашњи сукоби.
„Мухарем Баздуљ ствара балкански бермудски троугао: Београд – Сарајево – Загреб, али укључује и свој родни град Травник. Његова нова књига се лако чита, јер има све потребне елементе квалитетног дела: динамику, занимљив заплет, брза и неочекивана дешавања. Чита се као филмски сценарио, и да је овај рукопис понудио у Америци код њихових издавача, прихватили би, јер они увек траже да мора бити љубави, драмски заплет, и ако може да се убаци и неко убиство. Ова два романа то све имају“, нагласила је уредница.
Она је навела да је волјела да буде уредник писцу на његовим дјелима из сфере публицистике, а онда је прешао на прозу и фикцију, што јој представља још веће задовољство.
„Можда живот некада замисли боље приче од самих писаца. Овде Мухарем Баздуљ успева да напише занимљивију књигу од самог живота“, закључила је уредница Гордана Милосављевић Стојановић.
Мухарем Баздуљ је похвалио издавачку кућу „Службени гласник“ да су имали увијек до сада успјешну сарадњу, те да је задовољан пласманом својих књига и нових издања код њих.
„Идеја ми је била да направим за мене нешто ново. Волим форму кратког романа, као права новела, и одлучио сам да напишем два у једној књизи“, навео је Баздуљ и даље је подсетио на ту књижевну форму из примера историје домаће књижевности.
Тако је Баздуљ оценио да је „Проклета авлија“ (1954) Иве Андрића права новела, која се веома брзо може прочитати, а да је Данило Киш такодје објавио два кратка романа у једној књизи „Мансарда“ и „Псалам 44“ (1962), те да се водио том идејом.
Баздуљ је подсетио да је његов колега Горан Петровић прошле године у истом дану објавио два романа Делте – „Папир“ и „Иконостас“ (Лагуна), али као две одвојене књиге, а та два тома су тек почетак читавог књижевног серијала из барем 10 романа.
„Чини ми се да сам створио динамичну и брзу причу у оба романа, кроз један класичан крими заплет где се води истрага о убиству за „Цијели дан киши у Загребу“ и трилер је основа за „Сарајевске гробове“. Прича је тако написана да читаоца стално вуче шта ће се десити даље, увуче их у радњу. Мислим да је занимљиво публици која воли трилере, напетост“, оценио је Баздуљ и додао како су овде два романа заједно у једној књизи у сличним жанровима.
Писац се осврнуо на корице књиге које подсећају визуелно на поштанске марке и илуструју оно најважније од градова Загреба и Сарајева, једино што недостаје и Београд. Штампано је тако да књига има заправо две насловне стране, јер су у питању два одвојена романа у истим корицама.
Баздуљ се осврнуо на своју невероватну хипер продуктивност и подсетио да је пре само шест месеци објавио нови роман „Невидљива дружба“ (Лагуна), који је специфичан по томе што се на скоро 200 страна развлачи једна дуга реченица, и рекао „нова и претходна књига су сличне само по обиму, ни по чему другом“.
Књижевник, песник, публициста, прозни писац, есејиста, новинар, колумниста, Мухарем Баздуљ се дотакао теме могућег пласмана новог двоструког романа по региону.
Он је открио да се јуче вратио из Загреба где је био на њиховом књижевном фестивалу, сусретима са писцима из региона и тамо се уверио да домаћи представници Владимир Арсенијевић, Срђан Ваљаревић и Јасминка Петровић скоро да десет година нису имали заинтересованог издавача у Хрватској, што му није јасно како је то могуће. Једино је Јасминка Петровић имала своју књигу „Лето када сам научила да летим“ у хрватском издању, али Баздуљ напомиње да су они променили и „превели“ наслов као – „Љето кад сам научила летјети“.
„Нисам сигуран колико ће се моје ново дело појавити у земљама бивше Југославије. Та културна размена Србије и региона није увек толико успешна. Сигуран сам да заинтересованост читаоца тамо за моје књиге постоји, али ту су неке друге околности укључене, да ми нисмо толико присутни на тим просторима. Недавно је говорио Драган Бјелогрлић како се хрватске серије код нас увек приказују у „приме тиме“-у, ударни термин, док се српске серије у Хрватској приказују у неким „буџацима“, доста касно кад слабо ко гледа.
Извор: Глас Српске
