Пише: Мухарем Баздуљ
Знате већ сигурно ту причу. Наприје је хрватска лијево-либерална сцена дигла фрку на организаторе овогодишњег „Ребеду“ фестивала у Дубровнику јер у званично објављеном програму, међу свим најављеним говорницима, дебатантима и модераторима није било ниједне жене. Онда су они покренули кризни менаџмент, па у посљедњем тренутку из Србије довабили Ану Лалић-Хегедиш и Аиду Ћоровић, мада је прилично нејасно зашто ниједна интелектуалка из БиХ, Црне Горе или Хрватске није била достојна дубровачких „етичких висова“. Онда се Лалић-Хегедиш прославила патентирањем именице „досрбљавање“, па је на трагу обнове интереса за јутјуб садржаје са „Ребедуа“ у фокус пажње јавности испливао прошлогодишњи снимак гостовања Динка Грухоњића на истом том фестивалу. Упркос свим фантазмагоријама о „монтажи“ у скраћеном снимку који се проширио по беспућима интернетске збиљности није било ничега што Грухоњић није заиста изговорио: од (у најмању руку) нес(п)ретне и социјално минус интелигентне шале о „лијепом имену Динко“ до врло озбиљно интониране пројекције будућности у којој ће се, наводно, од православних цркава у Новом Саду и околини „правити пабови“.
На Грухоњића се, након тога, у српској јавности и у граду у којем живи надигла кука и мотика, што укључује и пријетње смрћу. Истовремено, један анахрони кружок „квазислободара“ кренуо је да брани неодбрањиво тврдећи да у његовим изјавама нема ничег проблематичног. Да се разумијемо, апсолутизација слободе говора је легитимна позиција и с такве позиције Грухоњића је могуће досљедно бранити, али његова одбрана у реалном свијету призива ону фамозну античку изреку према којој су Јупитеру неке ствари априорно дозвољене, док (обични) волови због истих тих ствари рутински страдају.
Да не буде да су ово неке апстрактне просудбе, ево једне конкретне паралеле. Грухоњић је Босанац кога су живот и рат нанијели у Војводину. Миомирка Меланк је, такође, Босанка коју су живот и рат нанијели у Војводину, али је она послије рата одлучила да се у Босну врати. У Сарајеву се политички ангажовала у либералној Нашој странци. Прије коју годину, нашла се у средишту скандала кад су медији почели да развлаче њен приватни мејл у којем је стајало: „Зашто морамо слушати позив на молитву ми невјерници? И то 1.825 пута годишње, сваки дан, 365 дана, 5 пута дневно? Какво је то упорно и безобразно испирање мозга? Како би било вама муслиманима када бисте слушали Здравомарију 5 пута дневно, чак и да се не емитира са торња цркве, него нпр. на ТВ? Или Господе помилуј, или Шема Израел? Или хиндуистичку или будистичку или било коју молитву 5 пута дневно сваки дан? Ништа у природи није тако перзистентно звучно агресивно. То јесте агресивно уплитање у живот других. Опомена да они имају право над звучним простором. И да о њима свако мора да чује. Перманентно идеолошко-пропагандни џингл. Алах је један. Алах је највећи. Нема другог бога осим Алаха.“
Меланк је рекла да у наведеном мејлу нису њене ријечи, него се ради о цитату једне њене саговорнице с којом је разговарала у склопу истраживања за неки перформанс. У сваком случају, није био у питању јавно изречен став, него изношење у јавност садржаја из приватне дигиталне преписке, изношење које се десило без воље и ангажмана саме Меланкове. Такође, у овом исказу (чији год изворно био), нема позива да се од џамија праве винотеке, само се критикује (пре)гласан езан, нешто што је ономад критиковао и недавно преминули пјесник са самог врха бошњачког Парнаса – Абдулах Сидран. Ипак, на Миомирку Меланк се том приликом у Сарајеву дигла пословична кука и мотика, сасвим успоредива са новосадском куком и мотиком контра Динка Грухоњића. Међутим, оних који су се окупили око „случаја Грухоњић“ тада није било. Зашто је то тако може бити предмет различитих интерпретација. Неко ће рећи да је Грухоњић професор универзитета, а да је академска солидарност неписано правило, неко пак да је цивилно друштво у Србији организованије од оног у БиХ, неко пак да је Меланк ипак „политичарка“, а људи се лакше окупљају око особе која није директно страначки ангажована, него око посланице у (ентитетском) парламенту.
Ниједна од ових теза није посве бесмислена, али усудио бих се ипак да спекулишем како се овђе ради о задњим трзајима доминантне постјугословенске идеологије према којој можда и јесу сви национализми лоши, али је једино српски убједљиво најгори и апсолутно непоправљив. Лабави регионални кружок интелектуалних субмедиокритета финансиран понајвише са јасала Мила Ђукановића остао је без свог кључног „стожера“. Отуд бијес и нервоза и отуд нарочит фокус и „фикс“ на Српску православну цркву јер су коријен пораза препознали у литијама уочи избора у Црној Гори 2020. године. Није никад на југословенским просторима било злочиначкије идеологије од усташке и отуд се треба чувати тешких паралела и поређења, али заиста гадљива дикција с којом ови људи изговарају фразу „Црква Србије“ и презир с којим исту фразу исписују необично наликују на антисрпске поруке у ендехазијским медијима. Не постоји ниједна друга вјерска заједница којој се тако рутински пориче право да се зове онако како је зову њени припадници, а да се та пракса покушава нормализовати аргументима увредљивим за људе који нису лишени пословне способности. То је атмосфера у којој се код нас одржавају „фестивали помирења“ и у којој као рибе у води пливају самозвани „корифеји слободарства“. А „контроверзне изјаве“ само су понешто драстичнији симптоми тог стања.
Извор: П-Портал
