Илон Маск тек сада схвата да је купио мачку у џаку. Свакодневни милионски губици нису чак ни оно најгоре што га је снашло. Изостанак визије и обећаног представља много већи, можда непремостиви проблем. Наравно, визија је била и остала од почетка јасно зацртана либертаријанским утопизмом ИТ генија Џека Дорсија. Слобода – безусловна слобода у децентрализованом простору Интернета. Кратка форма, без интелектуализма Фејсбука и осталих платформи, уз невероватну брзу социјалну интеракцију и супериорни канал преношења вести, препознатљиви су елементи Твитера који су га заслужено поставили на пиједестал социјалних мрежа.
Ипак, њоке песница старог менаџмента скресала је крила тој слободи и довела компанију до ивице банкрота. Од говорнице за све створена је, преко ноћи, говорница за одабране. Томе су свакако допринела и политичка дешавања. Феномен Трамп – моћни демагог који својим говорима урушава амерички конституционализам, ковид закључавања и хистерија који су од најслободније земље тежили да направе Кину у малом, представљали су превелике изазове за идеолошку полицију састављену од прилично необразованих али политички освешћених и преамбициозних Твитер „фект-чекер“-а.
Сви услови за обрачун са необузданом слободом били су ту, али су последице „лова на вештице“ превазишле позитивна очекивања цензора. Најновија открића из неколико транши објављених фајлова под називом „Твитер филес“ показују у којој мери се политика уплела у каналисање јавне речи на Твитеру, нарочито од стране људи из демократске странке. Штавише, чак се и ФБИ превише укључио у ствари које превазилазе његове основне ингеренције које се своде на борбу против тероризма, контраобавештајни рад и сузбијање сајбер криминала. Искључивани су непожељни твитераши, профили популарних, али политички некоректних особа постајали невидљиви или им је на неки други начин онемогућавано, путем скривене контроле, нормално коришћење платформе.
Ипак, није заслугом политичара и тајних служби Твитер постао патолошки политизован. Идеолошка индоктринираност њоке менаџмента је била толика да није било посебне потребе за мешањем официјалне политике. Не треба превише значаја давати ни најновијим Твитер фајловима, нити правити превелику драму која само користи непријатељима слободног говора – којих је много, по целом свету. Нота бене: то су они који желе да релативизује разлику између слободног и неслободног света, демократије и тираније, да би сами спроводили свој паклен план.
Једном речју, за погрешну политику и могући колапс Твитера не треба осуђивати оне који се увек и свугде мешају – политичаре и политику, већ руководство компаније. А Твитер није државно, већ приватно предузеће које је имало слободу избора коју је лоше користило, плаћајући пуну пословну цену. Када се пословни обзири оставе по страни постаје јасно, мада не и оправдано, застрањивање њоке менаџмента. Руковођење највећом јавном говорницом на свету готово је немогућа мисија имајући у виду политички, економски па и глобални контекст у коме мрежа функционише. Твитер је америчка компанија која се чује у целом свету и у којој цео свет учествује. Као америчка компанија она одговара најпре, али не ексклузивно, америчким законима, она није само преносник информација већ и медиј активног креирања одлука и политичког обрачуна, како у Америци тако и у добром делу света. Најважније, као америчка компанија она има највише утицаја у Америци и представља, без сваке сумње, ефикасно средство за разноразне и не увек беневолентне утицаје са стране.
Не треба стога воук менаџмент осуђивати што је заузео страну у тренутку рововске борбе и реалне претње рушења америчке демократије (шестојануарски напад на Конгрес САД-а). Уосталом, и велики борац за демократију Карл Попер тврдио је да не сме бити толеранције према онима који желе да униште основу толеранције (демократски поредак). Највећи грех воук менаџмента јесте у томе што се он узгордио да реши много сложенији проблем друштвене теорије, парадокс демократије. Ако сви имају право на реч, како знамо ко је у праву?
Одговор је прилично једноставан: не знамо. Право да сви имају једнаку реч подразумева да нико нема тапију на истину. За разлику од других система, демократија је „деесенцијализован“ поредак и стога склон кризама и потресима. Ако није подржан чврстим правилима и добрим традицијама врло брзо нестаје. Али за разлику од институционализованих демократија које обитавају у неком сређеном поретку са развијеним законодавством као одразом прихваћених друштвених норми и понашања, Твитер је свакодневна, реал-тиме демонстрација виртуелног гласања – путем „ретвитовања“ и „лајковања“ – у полурегулисаном простору националног и интернационалног законодавства у коме у принципу није могуће имати општеприхваћене норме и понашања
А ипак, иако бивајући „ни на небу ни на земљи“, Твитер свеједно представља моћног креатора политичке збиље. Твитер је заиста, уз све своје квалитете, оличење демократије у најгорем смислу, као спектакуларне позорнице најнижих страсти изражених најпрљавијим језиком због које су антички мислиоци попут Аристотела и Платона овај систем сматрали најлошијим.
Ипак, демократија, па онда и Твитер као њен лучоноша, нуди нешто изузетно примамљиво – једнако учествовање свих, без обзира на класу, расу и нацију. И ту смо опет у парадоксу, потпуна једнакост приступа (светској) говорници доноси много прљавштине и води анархији, али због тога није мање привлачна. Поставља се питање, може ли се неограничени егалитаризам помирити са апсолутизмом слободног говора? Весник тоталитаризма, како се често у литератури прозива, Жан Жак Русо је и сам пробао да изађе на крај са овим парадоксом. Твитер воук менаџмент се, попут француских јакобинаца којима је идол био управо Русо, заносио идејом помирења егалитаризма и слободе, или у Русоовом речнику, „општег добра“ и „добра свих“. Оно што може бити опште добро за једну земљу свакако не значи да је добро за све који живе у њој. Ово друго је везано за личне преференције док оно прво треба да оличава нешто што је од суштинске важности за једну заједницу, без обзира на то да ли се сви у тој заједници слажу са таквом колективном преференцијом. Воук менаџмент је желео да наметне одређену визију општег добра свима иако је платформа настала као један канал где се могу чути само „добра свих“ појединачно.
У недавно написаном ауторском чланку, Џек Дорси је поновио да се каје због својих грехова из прошлости. Као код сваког либералног ентузијасте и код њега су мотиви несумњиво били чисти, али су ствари кренуле по лошем. Дорси сматра да је развој софтвера био превише усмераван на управљачки интерфејс Твитер бирократије а премало на интерфејс самих корисника. Сада је становишта да једино пуна корисничка независност може омогућити жељену дисперзију и изградити брану интернет централизацији.
Као сваки ИТ залуђеник и он превише верује у моћ технологије сматрајући да она може омогућити „свето тројство“ интернет слободе: отпорност на корпоративну и државну контролу, слободу аутора да сами уклањају сопствени садржај као и корисничку модерацију (преко слободног избора доступних алгоритама). Дорси се сада залаже за решење које би омогућило развој мреже у којој би кориснички налози били у неупитном власништву приватних лица и где ни један централизовани ауторитет не би могао да контролише и брише приватни садржај. На тај начин, слобода уз једнако учешће свих била би загарантована, а његова визија остварена. Без обзира колико је овај пројекат у техничком смислу остварив, извесно је да сам предлог не наликује на тип говорнице коју нуди Твитер већ пре на солипсистички рај за истомишљенике на мрежи која је само у инфраструктурном смислу „заједничка“. Дорсијева визија је можда и остварива, али без препознатљивог квалитета, и привлачности, по којој је Твитер познат: пуне слободе и свега што то са собом доноси.
Може ли, дакле, Маск овај проблем да реши?
Као апсолутиста слободног говора Маск се нашао у необраном грожђу јер је веровао да се проблем слободе увек може решити са још више слободе. Осетивши убрзо да му такав став може доћи главе, привремено је са мреже искључио неколико новинара који су преносили информације о његовом кретању. Врхунац је био када је неки човек скочио на кола паркирана на пуми у којима се налазио Масков син. Због оваквог поступка према новинарима Маск је од стране поражене Твитер струје одмах проглашен лицемером који једно прича а друго ради, заправо који ради исто што и њоке фацт-цхецкер-и, избацује и цензурише.
Маск је коначно одустао од свог Твитер цезаризма и у сензационалној демократској играрији иницирао гласање о сопственом поверењу, и друго, нудећи ЦЕО позицију ономе ко је спреман да уђе у борбу спашавања Твитера након што је скупштина натполовичном већином (од 17 и нешто милиона гласова) изгласала његову смену. Схватио је да сам није кадар да креира и спроводи политику слободног говора. Међу првим кандидатима за посао јавио се Лекс Фридман, успешни АИ инжењер и подкастер, подржан од стране, ни мање ни више, Џордана Питерсона. Фридман је обећао да ће, уколико га Маск запосли, понудити „величанствен инжењеринг“ и да ће „увећати љубав у свету“ и то све без надокнаде.
Реч је о најави утопизма већег и од Дорсијевог чије остварење води Твитер у нове проблеме. Парадокс о коме је овде било речи не може се решити техничким умотворинама, нити вишком људске емпатије, барем не на дужи рок, све док су људи људи, са својим (поганим) речником и (непомирљивим) ставовима. Твитер мора наћи баланс у својој политици слободног говора – баланс између права на учествовање и слободе говора. Као изнад свега амерички медиј он треба да се служи богатим искуством америчке демократије и њеног позитивног законодавства и усмери своје ИТ стручњаке на техничку операционализацију нове, и дугорочно одрживе политике.
Александар Новаковић
Извор: Талас
