Пише: Вук Бачановић
У Јасеновцу смо затекли гомилу мртвих. Ријетки преживјели били су ходајући костури и у невјерици да ли смо ми стварно партизани, јер усташе су често знали да се преобуку у партизане како би видјели како ће логораши реагирати. Много година послије у сјећању ми је остала једна симболична слика. Са дјецом јасеновачке школе отишли смо на ледину крај Каменог цвијета и причали о страхотама које су се ту догодиле, док су преко нас пролетјеле роде.
Анђелка Мартић (1924-2020), хрватска књижевница за дјецу, учесница НОБ-а 1941-1945
Црнокошуљашко неоусташко насиље над преостацима некадашњег државотворног српског народа у Хрватској — од Сплита до Загреба — који сада укључује и планове нападана дјечје радионице у српским културним центрима не може изненадити никога ко је схватио какве су снаге изњедриле такозвану „хрватску шутњу“ седамдесетих година прошлог вијека и прве двије деценије овог. У њиховом идеолошком темељу стоји савез високог римокатоличког клера, који свако југословенско јединство непотчињено римском прозелитизму и геополизичком интересу сматра душегубним, и разних лијево-десних идеолога хрватског праваштва — покрета који је одавно изгубио везу са својим, додуше периферијски мањкавим, али ипак просвијетитељским извором.
Јер иако се његов оснивач, Анте Старчевић, гнушао политичког ангажмана Католичке цркве и њеног свештенства („Свештеници су највеће зло кад уђу у политику, јер онда ни Бог није сигуран од њих“), његов наизглед либерални национализам био је сам по себи патолошки искључив: неспојив с било каквим обликом југословенства, проткан расистичком мржњом према Србима и митом о „чистој“ хрватској нацији. Тај спој либералног рационализма и етничке фанатичности створио је матрицу која је, након што се одрекла разума, остала само псеудомесијански култ искључивости чију политику диктира национално фанатизовани клер. Из те матрице се природно родила његова усташка интерпретација у Другом свјетском рату, а потом и њена туђмановска ренесанса деведесетих. Управо та ренесанса, мање или више отворено, постала је окосницом хрватског постјугословенског друштва, у којем се насиље над мањинским и „другим“ више не појављује као девијација, него као нормализована мјера патриотизма. Али за све то не можемо кривити само интепретације, будући да сами извори правашке идеологије садрже више него довољно елемената који објашњавају данашњу колективну хистерију тежње за коначним остварењем националне хомогености. И не нису то само познати цитати о Србима као страном тијелу хрватског оземља – „Циганима, Власима… који су с турскога коца утекли да се на нашему зноју и крви гоје“, иако је и сам био мијешаног, досељеничког, буњевачко-српског поријекла, старчевићијанска мржња је била далеко већег распона и значила је примарно гађење према свакоме „другоме“, а посебно према другим Словенима која је посебно сублимирана у његовој мање познатој расправи Бил’к славству или ка хрватству (Starčević, Ante. Djela: Znanstveno-političke razprave. Knjiga III, svezak 9–15. Zagreb: Tiskara Antuna Scholza, 1894.).
У овој се расправи Старчевић одважно диже на метафизички ниво — проглашавајући све Словене, без остатка, народом којем је „варварство од природе срасло са крвљу“. Из Старчевићевог пера, „Славјани“ нису само политички проблем већ антрополошко светогрђе. „Просвијећена Европа,“ наступа он у маниру данашњег ЕУ комесара, „сматра Славјане за таково легло, од којега није могуће очекивати ништа добра, ништа племенита, ништа узвишена… све што је сужањско и потиштено већ је од нараве са Славјани срасло.“ Европа је наравно у опасности и због тога је опасно да Хрвате перцепира као Словене: „То ваше славјанско сједињење,“ упозорава он са патосом самопрокламованог просвјетитеља, „пријети Европи таковим варварством какова још никада и нигдје није било.“ Због тога Странка права зна свој пут: „Ми смо против свему тому зато што је то лудовање, голо вртоглавље које приправља пропаст.“
У његовој логичкој акробатици „слободоумно човјечанство“ је напросто оно које мисли као он; а „варварство“ је све што носи словенско име. И ту, као шлаг на тортu, долази његов закључак: „Мислите ли да је славјанство нешто друго него сужањство, да су славјани нешто друго него оруђе сужањства?“ Шта је алтернатива? Да не буде недоумице, Старчевић, не без самољубља одговара: „Ја се ослобађам, без таштине казати, да ниједан данас живући народ Европе нема у својој прошлости веће величанство него ли га има народ херватски.“ Оваква се бурлескна самоувјереност не може читати другачије него као краткотрајни узлет маште који ће се, чим удари у зид стварности, претворити у пад, у исту ону улогу сужња коју је Европа већ деценијама намијенила својим „величанственим“ балканским народима. Та мегаломанија, надахнута презиром према сопственом словенском поријеклу, не води уздизању већ само дубљем самопорицању: од покушаја да се побјегне из Славије до тога да се заврши на њеним најнижим степеницама, као ученик Европе који у исто вријеме и понижава и подражава своје учитеље.
Тако је, Старчевић постао духовни отац модерног комплекса хрватске изабраности: самопроглашени мисионар „просвијећене Европе“ који Словене учи да су сувишни, а Хрвате да су готови — готови за величанство, али, како ће показати историјат примјене његових идеја насупрот пораженим и пониженим хрватским славофилима и југословенима, искључиво за свакојаке облике етничког пуризма и убилачког фанатизма. У својој визији, гдје су Словени проклетство, а Хрвати спас, Старчевић поставља темељ за каснију догму о „предзиђу цивилизације“ — ону исту која ће у 20. вијеку, нарастањем широког спектра својих интерпретатора, постати предзиђе расистичког европског крволоштва. Но, дајмо ријеч самом Старчевићу:
Не знам што су то ваше Славије и Славјани, него знам да ти Славјани нису за Хрватску ништа добра учинили, тер не докучујем зашто би се Хрвати, све кад би и били у својој домовини готови, морали бринути за ту вашу браћу. Ако ли вам стоји до те ваше браће, до те велике домовине; однашајте се за времена из Хрватске, јер уистину она ће бити малена и несретна док ју буду такова створења оскрвњивала. (Анте Старчевић, Писма Мадоролацaх 1872. г.)
Управо у томе лежи и апсурд култа који је из Старчевића изњедрио митског „оца домовине“ — као да је читав један народ рођен без памћења, без мајке и без било кога другог ко би о нацији мислио прије или послије њега. Та идеја „оца“ у својој суштини није ништа друго до наметнута политичка психо-драма колективитета који, неспособан за зрелост, тражи родитеља који ће га ослободити сваке одговорности за истрјебљење „такових створења“.
Треба, међутим, нарочито имати у виду да Старчевићеви „Славо-Срби“, које је проглашавао „сужањском пасмином“, нису били само Срби у етничком смислу. Тај израз обухватао је све словенофиле и југословене у Хрватској — све оне који су, у његовим очима, „оскврњивали“ нацију својом вјером у било какво заједништво које није подређено његовом појму хрватства. У том контексту, данашњи напади неоусташког олоша на српске културне институције нису само још једна епизода мржње према безазленим остацима српске заједнице, него симптом дубљег идеолошког порива: најаву обрачуна са сваким ко се усуди промишљати изван мјере „оца домовине“. Старчевићев фанатизам, који је још у 19. вијеку хрватство претворио у своју врсту мрзилачке свјетовне религије, данас се обнавља у својој најпримитивнијој форми — као потреба да се, под изговором заштите нације, ушутка све што подсећа на слободу мисли. Узалудно је у том смислу свако подсјећање на то да је Старчевић био антифеудалац, анти-клерикалац, присташа националне суверености и просвјећеног индивидуализма, не само због тога што либерализам никада није искључивао етничку и расну мржњу, него због тога што данашњи старчевићијанци – а к томе нема политичке опције у Хрватској која се вољно и под присилом не реферише на „оца домовине“ – свјесно бирају да његов лик и дјело не раздвоје од патолошке мржње, не само јер то не желе, већ – будимо до краја искрени – због тога што је то немогуће.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
Зато свака будућа политичка и интелектуална опозиција у Хрватској, ако уопште жели да та држава преживи властити идеолошки колапс, мора започети од раскида са култом „оца домовине“. Не од његовог преиспитивања — јер то су многи већ учинили — него од одбацивања саме потребе да се национални идентитет реферише на једног човјека, и то на човјека чији је поглед на свијет био заснован на патолошком презиру према „другоме“ и гротескној мегаломанији која се сервира колонијалним сужњима да би сами себе уништавали. Друштво које гради свој морални темељ на безумној мржњи, а свој идентитет на култу једне личности, осуђено је да непрестано репродукује властиту трауму. Ако Хрватска жели избјећи потпуну имплозију, мора престати да тражи оца који ће јој одређивати границе зрелости — јер народ који не може без „оца“, већ је, у најдубљем смислу, остао сироче историје.
