Умаир Хаке, британски економист и блогер у Harward Business Review те аутор књиге The New Capitalist Manifesto: Building a Disruptively Better Business, написао је текст под насловом „Нећемо доживјети 2050.“. У наставку преносимо његов текст.
Има једна брутална истина с којом ћемо се сви морати суочити. Погледајте свијет. Што мислите? У којем смјеру се креће? Еуропа гори. Цијели континент. Пожари се протежу од Француске, преко Шпањолске и Португала, до Грчке. Температура је досегла 45 ступњева Целзијевих. Уморни ватрогасци покушавају угасити пожаре. Бројне су приче о обитељима и туристима који спашавају голи живот.
Истодобно је влада у Лондону увела прво национално изванредно стање због – температуре. Бит ће до 40 ступњева, можда и више. Пуно људи ће умријети. Будући да је ово Брегзит Британија, мјесто које ужива у глупој дарвинистичкој слави – никога није брига. Али Британија није нација спремна за екстремне врућине. А ово је љето вријеме убитачне врућине.
Америка? Запад остаје без воде. Језера Мид и Шаста пресушују. Предвиђа се да ће пријеломну точку досегнути 2025. То је за двије године. Сустав иде према катастрофалном неуспјеху. На темељу ових језера постоје читави градови попут Лас Вегаса и Феникса. Она подржавају пољопривреду Калифорније, која је америчка житница. Онда је ту исток. Широм Ирана и индијског потконтинента биљеже се највише температуре. Тамо људи имају срећу ако имају струје 12 сати дневно.
Тек почетак
А то је тек почетак. Јесмо ли споменули пандемију? Још један вал ковида? Вратит ћемо се на то.
Због смртоносне врућине усјеви почињу пропадати. Које врсте усјева? Боље је питати што није на том попису. Жетве баш свега, од какаовца до каве, пшенице, шећера и горушице, почињу се смањивати. И неће престати јер ни врућина не престаје. Усјеви о којима овиси наша цивилизација? Ништа не може преживјети смртоносну врућину. Дакле, што се догађа кад жетве пропадну?
Цијене расту. Долазе несташице. Обоје се сада почиње догађати. Што се догађа кад цијене расту? Инфлација буја. А што се догађа као посљедица инфлације? Људи постају све сиромашнији. Што људи који су све сиромашнији више не могу? Улагати. Не могу си приуштити плаћање пореза којим се финанцирају модерни друштвени уговори.
И тако се друштва једноставно почињу распадати. То је заправо зачарани круг у који су упале многе цивилизације прије нас. Сиромаштво рађа немогућност подузимања заједничке акције и заједничких улагања. Сви сустави једноставно се почну распадати и пропадати – и сада више не постоји ништа што би их могло поправити јер се људи само боре за оно основно и сваки дан су још мало огорченији.
Нећемо доживјети 2050.
Звучи ли ово као пут којим идемо? Која је брутална истина иза свега овога? Дакле, нећемо доживјети 2050. годину. Ни близу.
Нећемо, наравно, сви сутра умријети. Али ствари ће се урушити пуно брже и страшније него што мислимо. Није ли већ тако? То је тренд који би свака особа здравог разума требала схватити већ сада.
Мислите ли доиста да ће наша цивилизација преживјети још три десетљећа овога? Инфлација која лети у небо, растуће несташице, рекордне температуре, смртоносне врућине, неуспјеле жетве, уништени сустави, континенти у пламену, масе које се због тога окрећу лудилу, теокрацији и фашизму?
Још три десетљећа? А свако љето ће бити горе од претходног? Будимо реални. Зашто 2050. година? То је датум око којег су сада усредоточени наши напори у борби против климатских промјена. Нације свијета удружиле су се и одабрале 2050. као датум за постизање „нето нуле“, што значи да је тада планирано уравнотежити емисије угљика.
То је лијеп циљ. Није лош. Постоји само један проблем. Нећемо доживјети 2050. Зашто не?
Температура већ расте тако брзо да већина модела није предвиђела да ће бити овако вруће до 2050. Па колико ће вруће бити 2050.? Заправо, заборавимо то. Покушајмо с 2030. годином. У Еуропи смо већ на 45 ступњева, у Азији на 50 ступњева. Засад је то само неколико дана. Али овим темпом до 2030. то више неће бити само неколико дана – него ће се радити о тједнима. Што ће се тада догодити?
Колапс
Пуно тога. Мегапожари почињу и не гасе се. Данашњи подбачаји усјева бит ће још гори. Сустави се почињу распадати, а суша с којом се амерички запад сада суочава више-мање бит ће посвуда. Као резултат свега овога, инфлација расте још брже него сада, а људи си не могу приуштити основно, па се порези морају смањити, што значи да више нема улагања у суставе који су нам потребни за борбу против свега наведеног.
Колапс. И то се неће догодити до 2030. То се већ догађа.
Замислимо 2040. годину. Пандемије се само убрзавају. Цовид никад није нестао. Наставио је мутирати, а појавиле су се и нове врсте богиња. Затим су ту и пропале жетве, несташице, кварови сустава, инфлација. Онда су ту демагогија и фашизам. И поврх свега тога, животиње почињу умирати, па почиње пропадати све што овиси о њима. Рибе не могу очистити ријеке, које сада теку унатраг, јер море надире у њих. Инсекти нестају. Што се тада догађа?
Колапс се догађа брже и страшније него што смо замишљали, него што су модели предвиђели. Тада опћа културна очекивања – још увијек заробљена у порицању то-се-не-може-догодити-овђе – допушта могућност да се то ипак догађа.
Температуре расту брже него што су модели предвиђали. Нације попут Америке имплодирају брже него што итко може вјеровати. Животиње бјеже према половима. Цијеле врсте изумиру ужасном брзином. Ледењаци се топе, пожари горе, олује се стварају, пандемије не престају…
Најгори могући сценариј
Најгори могући сценариј наставља се остваривати. То је зато што нисмо цивилизација која живи према начелу предострожности – надај се најбољем, али планирај најгоре. Имајте барем некакав рудиментарни план за непредвиђене ситуације, ако ствари заиста постану тако лоше. Јер то лоше је егзистенцијално. Сачувајте нешто за црне дане.
Напори цијеле наше цивилизације у борби против изумирања, шестог у повијести, посљедње је било у Перму и избрисало је 96% посто свих морских врста – своде се на нето нулу до 2050. Није довољно. Нећемо доживјети 2050. Оно што ће остати до 2050. је рушевина онога што је некоћ била цивилизација, опустошена пандемијама, спаљена мегапожарима, очајнички тражећи спас у теокрацији и водећи огорчене ратове, фашизам који се са сусједима хвата за гушу, као у Америци, разбијених сустава и институција, пуко сјећање на једну цивилизацију.
Наша друштва сада се почињу борити да осигурају основе. Вода, чист зрак, енергија, храна, кућа неће бити спаљена данас. Али хоће ли издржати још три десетљећа овога? Неће преостати ниједан функционални сустав. Око средине 2030-их година наша цивилизација уопће неће моћи пружити оно основно. Кроничне несташице свега, од хране до воде, лијекова и електричне енергије, бит ће нормалне, као и сви учинци таквих несташица, од инфлације преко политичке нестабилности до колапса друштвених веза и повјерења.
Масовно изумирање
Изумирање ће бити највећи догађај у људској повијести. Никада нисмо доживјели ништа слично у 300.000 година, колико постојимо, јер посљедњи пут то се догодило прије 65 милијуна година. Изумирање ће расцијепити вријеме, обликовати политику и дефинирати културу заувијек. Наше потомство ће нас проматрати онако како ми гледамо на људе из каменог доба или можда средњовјековне људе. Зашто нису ништа учинили, питат ће се.
Ово што радимо није довољно. Досадашњи покушаји наше цивилизације да се бори против изумирања резултирали су дистопијом у којој тренутачно живимо. Већина нас не може ни замислити свијет 2030. или 2040. Хоће ли га уопће бити? Што ће остати од онога што смо некада звали цивилизација?
Морамо дјеловати одмах. Што треба учинити? Знате добро што треба учинити. Сви знамо што треба учинити. Требамо огромна улагања. Одмах. Требамо поновну изградњу нарушених сустава који ће овај пут трајати тисућљећима. Морамо схватити како добити чисту воду, чисту енергију, челик, жељезо, цемент, гнојиво, без фосилних горива. Морамо улагати у свеобухватно цјепиво против цовида и сузбити сљедећу пандемију. Требамо пољопривредне суставе који могу преживјети смртоносну врућину. Свима на планету морамо омогућити образовање, приходе и здравствену скрб како бисмо спријечили сутрашње фашизме, пандемије и демагоге. Требамо потпуно нове секторе, каријере и радна мјеста.
Сад или никад
Сви знамо што треба учинити. Оно што недостаје је воља. Љевица је превише заузета расправама о замјеницама да би бринула о судбини живота на планету. Центар је превише престрављен десницом – и превише заузет смијањем љевици. Десница је у међувремену схватила да тражење жртвеног јарца очарава радничку класу. И тако не идемо нигдје. Гледајући све то, млади су у стању паралитичког шока.
То није довољно добро.
Сви би требали разумјети. Нећемо доживјети 2050. Све док и ако се не промијенимо. Захтијевајмо боље. Мијењајмо властита друштва, навике, ставове, очекивања. Трансформирајмо друштвене уговоре, економије и политике. Престанимо превише размишљати, скривати се, расправљати и учинимо то. Почнимо радити оно што сви знамо да треба учинити, осим неколико луђака који ће и даље „расправљати“ о томе.
Сад или никад, пријатељи моји.
Извор: Индекс.хр
