Ako verujemo u demokratiju, moramo da verujemo i u jak radnički pokret. Taj poklič čuo se nadaleko, ovih dana, a nije ga lansirao nijedan od preostalih revolucionara. Prolomio se iz administracije SAD
A ako ste iznenađeni, Amerikanci nisu. Džo Bajden im sebe istrajno predstavlja kao predsednika koji, više od svih mu prethodnika, zastupa interese radnika, organizovanih u sindikate.
Dugo zanemarivani, pa i nepopularni, s njim su oživeli i postigli nekoliko uspeha u borbi za veća prava. A on je čak proglasio da mu je u nastojanju da stvori „novi svetski ekonomski poredak“, vodilja – „spoljna politika za srednju klasu“.
Doguralo se i do prilično paradoksalne situacije. Dok širom planete razne vlasti klecaju pod talasom protesta i obustava rada, Bajden ih u Americi, reklo bi se, posredno podstiče.
U Americi je zabeležen rast broja štrajkova, već ih je ove godine bilo više od 230, uz učešće bar 320.000 radnika, ali ne protiv vladajuće politike, nego da se od poslodavaca izdejstvuje više uvažavanja za nju, pa da im se povećaju nadnice i poprave uslovi na poslu. U skladu s tim, potpredsednica Kamila Haris i ministarka finansija Dženet Jelen su praktično pozdravile novost da su plate radnika učlanjenih u borbene sindikate, za 10-15 odsto više nego ostalim kolegama. Pariski Mond, istovremeno, primećuje da su ti protesti efikasniji od francuskih iako su od njih neuporedivo manji, i ostavljaju utisak da sad prosto ključa društvo koje se tradicionalno miri s diktatom tržišta.
Potrebu za unapređenjem statusa iskazali su scenaristi i glumci u Holivudu, piloti, hotelske spremačice, konobari, raznosači, a protestima će se pridružiti i zaposleni u auto-industriji ako im se novim ugovorom ne da povišica od 46 odsto. Usklađivanje je neophodno jer, kako je izračunao nezavisni senator, demokratski socijalista, Berni Sanders, nedeljna primanja prosečnog radnika su sada (kad se u obzir uzme efekat inflacije) manje za 45 dolara nego pre pola veka, dok je „više nego ikad“ para, imovine i uticaja prigrabio samo jedan procenat stanovništva.
Rast nejednakosti podriva demokratiju, stvara začarani krug ekonomske i političke nejednakosti, i podstiče uobrazilju da autokratija i desni populizam mogu da ponude nešto bolje, upozorava nobelovac Džozef Stiglic u Gardijanu. A zadatak demokratije je upravo da omogući da dobrobit bude opšta, a ne da se gomila u uskom krugu, podseća ekspert u Sidnej morning heraldu.
Nizom sadašnjih reformatorskih poteza, Amerika je zabrinula pojedine spoljne partnere. Ne nastupa li opet neka vrsta njenog izolacionizma, gde će, u predizbornom maratonu, biti previše posvećena rešavanju unutrašnjih problema, zanemarujući globalne izazove, pitaju se.
Možda. Ali, zato je lansirala pomenutu spoljnu politiku za srednju klasu, koja propoveda poboljšavanje položaja radnika kao model za sve, a za one koji se o to oglušuju, predviđa restriktivne mere. Krajnje pojednostavljeno – želi da potisne konkurenciju zasnovanu na jevtinoj radnoj snazi i da tako, uz suzbijanje trgovinskih „ucena“, razuđivanje proizvodnih kapaciteta, insistiranje na poštovanju ekoloških neophodnosti i zaštitu nacionalnih interesa, stvori poželjniji joj novi svetski ekonomski poredak, na šta sve više pretenduje i Kina.
Priznaje, drugim, rečima da je zastareo poredak koji je ona oblikovala i globalizovala. A jedan od najvećih mana starog sistema globalizacije je davanje prednosti kapitalu nad radom, smatra kolumnistkinja Fajnenšel tajmsa Rana Foruhar. S tim je saglasan Bajdenov savetnik za nacionalnu bezbednost, Džejk Saliven, prepoznavši da „dok se u prošlim decenijama finansijski sektor širio, drugi suštinski važni sektori su atrofirali“.
Pridobijanje za programirani preokret neće biti jednostavno. Opozicija u početim reformama naslućuje „duhove socijalizma“. Takođe se i spoljna politika za srednju klasu preispituje, napolju.
Bivši američki ministar finansija Lari Samers, to ilustruje izjavom predstavnika jedne zemlje u razvoju, kojom ne ostavlja sumnju za šta će se opredeliti: „Od Kine dobijamo aerodrom, a od Amerike lekcije“. Konkurencija izgleda poodmakla, pa vašingtonski Politiko naglašava: dok Amerika sa saveznicima mobiliše 600 milijardi dolara za unapređenje internacionalne infrastrukture u naredne četiri godine, Kina je već za „novi put svile“ oko sveta, uložila 1.000 milijardi.
Kad bismo mi u našem slučaju počeli da praktikujemo spoljnu politiku za srednju klasu, on bi bio manje komplikovan. Ta klasa, bez koje se ne može ni zamisliti napredak demokratije, uglavnom radi sa Zapadom, u njemu pečalbari, doškoluje se, letuje…
Pa gde ona, tamo i država. I ako bi smo još primenili geslo da „ako verujemo u demokratiju, moramo da verujemo i u jak radnički pokret“, ko zna gde bi nam bio kraj. Ali, vlast zna da bi to bio njen kraj.
Momčilo Pantelić
Izvor: Novi magazin
