Ако верујемо у демократију, морамо да верујемо и у јак раднички покрет. Тај поклич чуо се надалеко, ових дана, а није га лансирао ниједан од преосталих револуционара. Проломио се из администрације САД
А ако сте изненађени, Американци нису. Џо Бајден им себе истрајно представља као председника који, више од свих му претходника, заступа интересе радника, организованих у синдикате.
Дуго занемаривани, па и непопуларни, с њим су оживели и постигли неколико успеха у борби за већа права. А он је чак прогласио да му је у настојању да створи „нови светски економски поредак“, водиља – „спољна политика за средњу класу“.
Догурало се и до прилично парадоксалне ситуације. Док широм планете разне власти клецају под таласом протеста и обустава рада, Бајден их у Америци, рекло би се, посредно подстиче.
У Америци је забележен раст броја штрајкова, већ их је ове године било више од 230, уз учешће бар 320.000 радника, али не против владајуће политике, него да се од послодаваца издејствује више уважавања за њу, па да им се повећају наднице и поправе услови на послу. У складу с тим, потпредседница Камила Харис и министарка финансија Џенет Јелен су практично поздравиле новост да су плате радника учлањених у борбене синдикате, за 10-15 одсто више него осталим колегама. Париски Монд, истовремено, примећује да су ти протести ефикаснији од француских иако су од њих неупоредиво мањи, и остављају утисак да сад просто кључа друштво које се традиционално мири с диктатом тржишта.
Потребу за унапређењем статуса исказали су сценаристи и глумци у Холивуду, пилоти, хотелске спремачице, конобари, разносачи, а протестима ће се придружити и запослени у ауто-индустрији ако им се новим уговором не да повишица од 46 одсто. Усклађивање је неопходно јер, како је израчунао независни сенатор, демократски социјалиста, Берни Сандерс, недељна примања просечног радника су сада (кад се у обзир узме ефекат инфлације) мање за 45 долара него пре пола века, док је „више него икад“ пара, имовине и утицаја приграбио само један проценат становништва.
Раст неједнакости подрива демократију, ствара зачарани круг економске и политичке неједнакости, и подстиче уобразиљу да аутократија и десни популизам могу да понуде нешто боље, упозорава нобеловац Џозеф Стиглиц у Гардијану. А задатак демократије је управо да омогући да добробит буде општа, а не да се гомила у уском кругу, подсећа експерт у Сиднеј морнинг хералду.
Низом садашњих реформаторских потеза, Америка је забринула поједине спољне партнере. Не наступа ли опет нека врста њеног изолационизма, где ће, у предизборном маратону, бити превише посвећена решавању унутрашњих проблема, занемарујући глобалне изазове, питају се.
Можда. Али, зато је лансирала поменуту спољну политику за средњу класу, која проповеда побољшавање положаја радника као модел за све, а за оне који се о то оглушују, предвиђа рестриктивне мере. Крајње поједностављено – жели да потисне конкуренцију засновану на јевтиној радној снази и да тако, уз сузбијање трговинских „уцена“, разуђивање производних капацитета, инсистирање на поштовању еколошких неопходности и заштиту националних интереса, створи пожељнији јој нови светски економски поредак, на шта све више претендује и Кина.
Признаје, другим, речима да је застарео поредак који је она обликовала и глобализовала. А један од највећих мана старог система глобализације је давање предности капиталу над радом, сматра колумнисткиња Фајненшел тајмса Рана Форухар. С тим је сагласан Бајденов саветник за националну безбедност, Џејк Саливен, препознавши да „док се у прошлим деценијама финансијски сектор ширио, други суштински важни сектори су атрофирали“.
Придобијање за програмирани преокрет неће бити једноставно. Опозиција у почетим реформама наслућује „духове социјализма“. Такође се и спољна политика за средњу класу преиспитује, напољу.
Бивши амерички министар финансија Лари Самерс, то илуструје изјавом представника једне земље у развоју, којом не оставља сумњу за шта ће се определити: „Од Кине добијамо аеродром, а од Америке лекције“. Конкуренција изгледа поодмакла, па вашингтонски Политико наглашава: док Америка са савезницима мобилише 600 милијарди долара за унапређење интернационалне инфраструктуре у наредне четири године, Кина је већ за „нови пут свиле“ око света, уложила 1.000 милијарди.
Кад бисмо ми у нашем случају почели да практикујемо спољну политику за средњу класу, он би био мање компликован. Та класа, без које се не може ни замислити напредак демократије, углавном ради са Западом, у њему печалбари, дошколује се, летује…
Па где она, тамо и држава. И ако би смо још применили гесло да „ако верујемо у демократију, морамо да верујемо и у јак раднички покрет“, ко зна где би нам био крај. Али, власт зна да би то био њен крај.
Момчило Пантелић
Извор: Нови магазин
