Пише: Димостенис Михопилос
Превод: Никола Гачевић, свештеник
Модерност је тумачена на многе начине. Описивана је као научни напредак, као политичка еманципација, као ширење тржишта, као преображај у знању и у власти. Па ипак, упркос тој разноврсности тумачења, остаје основна тешкоћа да се поуздано одреди средиште самога феномена.
Шта је оно што модерност изражава као јединствену цјелину?
Упркос мноштву гласова, готово у потпуности изостаје један приступ који би настојао да одреди овај феномен са становишта црквеног искуства (ἐκκλησιαστικὸ βίωμα). Не ради се о моралистичкој критици, нити о одбацивању. Ријеч је о једном једноставном питању:
Шта је модерност када се сагледа под призмом Цркве?
Боже сачувај, не полажемо право да себе поставимо као изразитеље Цркве. Али се указује на један изостанак: да је овај феномен подробно описиван, а да притом није био формулисан у појмовима који би били препознатљиви црквеној свијести.
Ако, дакле, потражимо средиште, модерност се може сагледати као помјерање које није тек институционално или културно, него онтолошко.
У старогрчкој философији свијет се поима као разуман и смислен (ἔλλογος). Трагање за Логосом представља средиште тумачења бића. Још увијек није ријеч о личном откривењу, него о дубоком увиду да стварност није хаотична, него да посједује смисао и поредак.
У хришћанској Ромејској васељени (οἰκουμένη), Логос више не остаје појам. Постаје Личност. Оваплоћени Логос сачињава средиште васељене. Јединство свијета више се не утемељује на једном апстрактном начелу, него на личној присутности која све сједињује.
Ту се економија (οἰκονομία), политика и друштво укључују у једно јединство које није тек функционално, него онтолошко.
Модерност управо означава удаљавање од тога средишта. А то удаљавање не настаје из незнања. Оно се збива након што је Логос постао познат.
Запад не игнорише Логос. Он га је живио. И управо зато помјерање које се одиграва није пуки заборав, него дјелатно, свјесно удаљавање.
Овдје се појављује Мамон.
Мамон није тек среброљубље. Он представља један други начин устројства свијета. Тамо гдје средиште више није Оваплоћени Логос, него посједовање овога свијета, господарење над овим вијеком и непрестано нагомилавање. Вриједност се више не односи на личност, него на количину.
Овдје разликовање престаје да буде теоријско.
„Нико не може двојици господара служити… не можете служити Богу и Мамону.“
(Јеванђеље по Матеју 6,24)
Не ради се о моралној поуци, него о откривењу двају неспојивих начина устројства свијета.
Логос и Мамон не стоје један уз другог (не сапостоје) као могуће опције, као могућности избора. Они одговарају, кореспондирају различитим центрима.
Новац, унутар овога помјерања, престаје да буде средство и постаје систем. Стварност се више не устројава око једнога средишта, него кроз токове и мреже које функционишу самореферентно. Развијају се економске теорије, а на њима се темеље идеологије које настоје да протумаче и легитимишу ту нову структуру.
Један дио сукоба које посматрамо у модерном раздобљу, али и данас — а нарочито оних који се тичу односа државне власти и финансијског система, као и судара различитих цивилизацијских поредака — представља облик у којем се ово помјерање испољава. Не ради се само о сукобу интереса.
То је пројава једне дубље промјене од прелаза из свијета који се устројава око Логоса у свијет који се устројава око Мамона.
И зато питање наше епохе није само политичко или економско.
Оно је онтолошко:
Које ће бити средиште свијета.
Извор: antifono.gr
