Пише: Мићун Милатовић
Маргинализација Европе, њено заостајање у глобалним политичким, војним и економским токовима је процес другог трајања, чији је исход у потпуности разоткривен тек спољнополитичком доктрином “America First” новог/старог америчког предсједника Доналда Трампа. Геополитички потрес изазван потезима Трампове администрације означио је и улазак у терминалну фазу деценијске агоније цјелокупног концепта колективне безбједности. Може се расправљати о узроцима и посљедицама таквог стања, али не и о чињеници да колективна безбједност, као ни било која друга регулативна претпоставка међународног поретка, више ни реторички не важе у односима свјетских суперсила. У извјесном смислу се може констатовати да је међународни поредак институционално али и морално ресетован на стање прије Версајске мировне конференције. Уз битну разлику. Равнотежа снага и концерт великих сила, као реалполитички инструменти одржања мира у предверсајској Европи, тешко су замисливи у епохи која је технолошки и морално омогућила да нуклеарни армагедон буде “на само један клик далеко”. Што изазива нарочито језиве представе узев у обзир да се за одмјеравање снага више не користе расправе у форумима попут Генералне скупштине или Савјета безбједности УН, него директан геостратешки сраз великих сила, посредством трговинских, асиметричних и прокси ратова и стварањем одбрамбених савеза.
Стога је и теза да данашња Европска Унија више нема везе са изворним пројектом, изградњом Европе на темељу мира, економске сарадње и политичког разумијевања, просто објективна констатација чињеничног стања ,а не једна од поштапалица из регистра начелне, евроскептичне, критике или наратива који намећу одређене идеолошке перспективе. То је, уосталом, једна од ријетких ствари у вези које постоји сагласје проминентних гласова чак и дијаметрално супротстављених страна идеолошког спектра. Јанис Варуфакис, током говора одржаног прије само пар дана у Европском парламенту, био је експлицитан, апострофирајући суманутост политичког курса Брисела и европских елита на власти: “Европа је на ратној стази.” Он је, заправо, само другачије аргументовао упозорење које је на истом мјесту изрекао Џефри Сакс прије неколико мјесеци. Као и бројни други интелектуалци, јавне личности и политичари у разним приликама и на другим мјестима широм свијета.
Поред тога, белицистичко опредјељење и спремност да се редефинише карактер ЕУ, више не крију ни сами актери.
У дипломатским коминикеима и медијским објавама поводом рата у Украјини, ЕУ је скоро потпуно замијенила “коалиција вољних” – фраза којом се означава ад хок формат за континуирану подршку Украјини и европску безбједност у коме доминирају политички лидери Велике Британије, Њемачке, Француске и до скора Пољске. Само на први поглед је парадоксално то што је главни заговорник “коалиције вољних” Велика Британија, бивша чланица ЕУ. Патронат “коалиције вољних” ваљда треба да компензује одсуство спољнополитичког јединства унутар Уније и галванизује политичке струје у Европи. Питање да ли ЕУ жели да се трансформише од мировне асоцијације у војни савез ратоборних држава, више се и не поставља. Ствар је искључиво практичне природе: да ли је у стању да то учини и на какав начин. Самоуништавање њемачке привреде примјер је цијене коју је за то потребно платити. Директно рушење свих демократских постулата, што смо видјели приликом предсједничких избора у Румунији, чланици ЕУ, се такође подразумијева. Милитантна логика је увијек непријатељ демократије јер по природи ствари захтијева ригидну, ауторитарну, централизацију управљачких механизама. Управо је на то и упозорио Варуфакис, сматрајући да Европа, спасавајући свој крупни капитал од пропасти, покушава да прекопира рецепт “милитантног кејнзијанизма” који је био званична економска и спољна политика Вашингтона скоро читав вијек.
А непријатељ је, ко други, него– Русија.
Када је културна и политичка русофобија дубоко укоријењено насљеђе, лако је накалемити убјеђење да је суверена Русија егзистенцијална пријетња европском поретку. Јавно исказати такво увјерење поуздан је знак припадности владајућој политичкој класи европског Запада. То је политичка константа дуже од два вијека, осим у историјски краткотрајном периоду колапса совјетске империје и њене безусловне капитулације у Хладном рату, када је изгладњели “руски медвјед” био тек препарирани егзотични трофеј униполарног свијета који је обликовао тријумфализам и таштина глобалног хегемона. Тада је и у самој Русији превладао став да су идеје слободног тржишта и либералне демократије, како их је у пракси имплементирао колективни Запад, неприкосновена и посљедња историјска истина. Док је Русија сањала слободно тржиште, бљештаве излоге и гламурозне политичаре налик онима са Запада, у стварности су исти ти узор политичари ковали планове о њеној тоталној дезинтеграцији и десуверенизацији, смртно се увриједивши након што је Русија довољно убједљиво истакла да се таквим плановима противи.
Данас, када установе либералне демократије, идеја европских интеграција, вјера у Европу без граница, економског просперитета, мира и сарадње, нема присталице ни у сопственој кући, милитаризација политичке и тржишно-економске логике ЕУ, уз поништавање демократског нивоа њених институција, јесте нова европска реалност. Која, истини за вољу, каткад подсјећа на кошмарну халуцинацију.
Но, судећи према чињеници да је у црногорској скупштини шапатом усвојена Одлука о упућивању припадника Војске Црне Горе у састав мисије војне помоћи Европске уније за подршку Украјини (ЕУМАМ УА), баш та и таква нова европска реалност ужива консенсуалну подршку свих домаћих политичких чинилаца.
Ако је Квинта одавно најскупља ријеч на унутрашњем политичком плану, не треба да чуди зашто је у нашој спољној политици национално достојанство багателна категорија. Када чамање својих највиших званичника по фоајеима амбасада прогласите незаблудивим спољнополитичким курсом, и не можете чинити ништа друго до беспоговорно извршавати дневне заповијести које вам се отуда издају, реализујући туђе геостратешке интересе који се у нас колоквијално називају “европским вриједностима”. То иде толико далеко да предсједник сусједне нам Хрватске, чланице ЕУ и НАТО, нашим званичницима јавно дијели лекције из државничке вјештине, подсјећајући их да је у спољној политици очување националног достојанства циљ али и средство заштите и остварења националних интереса. Очигледно, узалуд. Јер министар одбране Краповић славодобитно изјављује како ето, ни све чланице ЕУ нису подржале поменуту мисију, али Црна Гора јесте. Што је по попечитељу војном, “доказ зрелости и разумијевања геополитичке ситуације” (сиц!) црногорских посланика. Нека ми не буде опроштено, али нисам могао ни претпоставити да се у независној посланици Радинки Ћинћур скрива тако раскошан таленат, нити да ћемо геополитичку азбуку учити од Андрије Мандића, Душка Стијеповића и Адријана Вуксановића! Једино се још Милан Кнежевић уздржано снебива, ваљда немајући довољно зрелости и геополитичког разумијевања да буде ни за ни против. Чиме се и нехотице окитио ласкавом титулом “политичара који жели да учи”.
Да није трагично и опасно, звучало би као смјехотресна пародија.
Дуго путовање у Европу је подразумијевало да Црна Гора у процесу придруживања мора испунити бирократски формализоване критеријуме и стандарде који су практична рефлексија свих оних принципа и вриједности на којима и због којих је ЕУ и настала. Наравно, вриједност и принципи никада нису искључивали геополитичке и економске интересе држава чланица или Уније у цјелини – што је, као у случају пријема Румуније и Бугарске, бјелодано компромитовало вредносну потку процеса проширења – али се водила политика која омогућава њихову коегзистенцију. Данас, пак, о вриједностима можемо говорити само у контексту закулисних планова европских политичких елита који служе опскурним интересима. Чија реализација очигледно захтијева рат и трансформацију ЕУ од мировног пројекта у војни логор. Који је интерес Црне Горе да учествује у свему томе, још увијек не знамо. Да купи мрвице испод стола у нади да ће некако преживјети када се сто преврне и газде огласе фајронт?
Ако су наши властодршци својевремено правдали одлуку о чланству у НАТО утилитарним, прагматичним, разлозима који суспендују моралне обзире и непосредне користи зарад националног интереса који се тиче безбједности, гдје се изгубила таква логика? Данас се тврди супротно, није довољно само изгубити образ, него треба да ставимо на коцку чак и голе животе, само због “ако нас се сете, и сете”? Не постоји било која преузета међународна обавеза због које је то потребно учинити нити реалполитички основ за тако нешто. Интереси политичке класе су изједначени са националним интересом, иако је очигледно да се у овом случају потпуно разилазе.
Имали смо реалну могућност да као држава културно блиска зараћеним странама политички дјелујемо тако да своје интересе не жртвујемо али и не прихватамо ризик рата, да не заузимамо страну у овом жалосном братском крвопролићу, већ се снажно заложимо за мир, у духу саосјећања на који смо призвани самом околношћу да је Црна Гора данас дом не малом броју руских и украјинских држављана. Опет је, међутим, општи интерес жртвован властохљепљу неодговорних појединаца.
Напосе, као грађане нас и не занима ко од дужносника интимно воли а ко мрзи и презире Русију, ко је искрени Европејац а ко НАТО војвода, код тога да се данас у име читавог народа свјесно бира учешће у рату против војне и нуклеарне суперсиле. То је ругање здравом разуму и сваком демократском начелу, будући да највећи дио бирача било које партије никада није и никада не би подржао такву политику, због чега је ниједна партија није ни кандидовала као свој изборни програм. Јер апсолутно нема никакве сумње да сврставање у табор било које од зараћених страна извјесно ствара озбиљну пријетњу и директно угрожава опстанак народа.
Драматичан тон у овом случају тим прије има своје историјско, искуствено, утемељење јер ваљда смо једини народ који је цијену савезништва у XX вијеку плаћао једнако скупо, ако не и скупље, од отпора окупатору. Зато и имамо право да отворено сумњамо у вриједност сваког ратног савеза и добре намјере савезника. Таква сумња, дабоме, није још увијек политика, али јесте пут до здраворазумског промишљања које би требало да буде садржај политике.
Дужност је сваког грађанина да не остане нијем док нам земљу воде у пропаст. Јер још има времена да се пред амбисом зауставимо. Сигуран сам да ће пред том провалијом проговорити савјест и памет одговорних и честитих посланика каквих Црна Гора, хвала Богу, данас ипак има.
Јер политички легитиман отпор новом европском безумљу нема алтернативу. Осим ако се ваљаном алтернативом не сматра ово што имамо данас: апсурдна пропаганда која опсцено самопонижавање на међународној сцени, коцкање са опстанком народа и гротескно слугерањство приказује као успјешну спољну политику и лично каријерно достигнуће. Знате, не морате држати до националног и личног достојанства, али има у животу кудикамо племенитијих амбиција од оне да се зарад шаке власти буде Макронов баштенски патуљак. На крају, ако је то круна нечије политичке каријере и животна жеља, немамо ништа против, али наши и животи наше дјеце не смију се користи као залог њеног остварења.
