Разговор водио: Новица Ђурић
Овај Божић дочекујемо у сенци ужасне трагедије која се догодила на Цетињу пре неколико дана. Састрадавајући свим бићем у болу са ожалошћеним породицама молимо се за покој душа невино пострадалих, међу којима је и двоје деце, и за живот и оздрављење рањених. Призивамо у помоћ Светог Петра Цетињског, миротворца, да врати мир и спокојство овом граду и да заштити од сваког зла породице које у њему живе.
Због зла које је прорадило кроз несрећног убицу морамо се сви дубоко забринути. За све нас остаје безброј отворених питања шта ћемо предузети да се убудуће овакве несреће никада више не догоде. Уверени смо да све установе у нашој држави, укључујући цркве и верске заједнице, могу дати свој допринос општој безбедности, солидарности и унапређењу квалитета живота. Са вером у Божју помоћ и уз посвећеност проблемима и истрајан рад на решавању истих можемо учинити много, рекао је митрополит црногорско-приморски Јоаникије, у ексклузивном интервју за „Политику”.
Истакао је и да „црква има духовни ауторитет који извире из њене службе и Јеванђеља Христовог које проповеда. На основу тога она може да има конструктивну улогу у друштву, под условом да се њени свештенослужитељи држе подаље од дневне политике, да се не поистовећују ни са једном политичком партијом”.
Које је место Православне цркве у савременом црногорском друштву?
Ако говоримо о правном статусу Српске православне цркве у Црној Гори, можемо рећи да је он данас много бољи него што је био деценијама раније. После политичких промена 2020. године усвојен је Закон о слободи вероисповести, који је за нас, надам се и за остале цркве и верске заједнице, прихватљив. Потписан је и Темељни уговор између СПЦ и државе Црне Горе. Тим правним актима осигурана је слобода вере, заштићена су имовинска права, обезбеђена је потпуна равноправност свих традиционалних цркава и верских заједница у Црној Гори.
Међутим, иако су правне претпоставке задовољавајуће, то не значи да у појединим чиниоцима црногорског друштва нема оних који истрајно раде на укидању наших стечених права и на преотимању богатог духовног и сваког другог наслеђа Митрополије црногорско-приморске и осталих светосавских епархија у Црној Гори. То нас нимало не изненађује. Црква је у овом свету као лађа спасења, изложена ударима ветрова са свих страна на морској пучини.
Њен крманош је Господ Исус Христос, његови сарадници су по милости божјој епископи, свештеници, ђакони и сви верни. Коначно, колико год нам је важна правна сигурност у држави, много нам је важнија сигурност коју имамо као сарадници божји. Због тога свештена лица имају двоструку одговорност. На првом месту да службу божју вршимо верно и часно, а на другом да се боримо за верска права и слободе, не само своје Цркве, него и осталих вера. Слобода у Христу Господу и цивилна слобода међусобно се не искључују. Пуноћа и једне и друге слободе чине садржину идеала коме тежимо.
Каква је улога Цркве у очувању духовности?
Присуство и дејство Духа Светога у Цркви је жила куцавица њеног живота. Не можемо имати истински опит хришћанске духовности без учешћа на светим богослужењима. Кроз њих веје неухватљиви поветарац живоносне благодати Духа Светога.
Међутим, духовност у Цркви не своди се само на богослужења. Претаче се у све видове хришћанског живота, нарочито у културу, уметност и етику. У корену свих најузвишенијих вредности које је српски народ изнедрио кроз векове стоји православна вера. За последњих неколико деценија у знатној мери је обновљена свест о незамењивој улози Цркве и у нашој прошлости и у садашњости.
Ми имамо дужност да јеванђелском службом која нам је поверена и истрајним радом наставимо апостолско дело наших претходника како бисмо не само очували, него и унапредили духовност. То је истовремено унапређење квалитета живота и достизање његовог пуног смисла.
Оцените тренутне односе између православне заједнице и других верских заједница у Црној Гори. Постоје ли заједнички пројекти или иницијативе за јачање међусобног разумевања?
Наши односи с другим црквама и верским заједницама су добри, очекујемо да ће у будућности бити још бољи. Ти односи се не исцрпљују само у комуникацији између верских лидера, како се то данас каже, него укључују и међусобне пријатељске сусрете свештенства и верских службеника, различитих вера и различитим поводима. Немамо, колико видим, никаквих нерешених питања која би оптерећивала наше односе.
У данима који су пред нама очекујем интензивнију комуникацију и сарадњу у покретању заједничких иницијатива према држави у вези с регулисањем статуса верских школа, враћањем неправедно одузете имовине црквама и верским заједницама, враћањем верске наставе у државне школе, речју – у вези с побољшањем положаја свих вера у Црној Гори.
У којој мери Црква може допринети промовисању верске толеранције и заједничког живота у друштву које је верски и културно разнолико?
Толеранција, овде у значењу верске трпељивости, иако употребљива, није баш најбоља реч за однос према било коме, јер трпељивост не значи искреност, отвореност и спремност да се помогне другоме који другачије од нас верује и мисли. Православној цркви је својствено да прихвата различитости јер су оне повод за дијалог и за изграђивање добрих односа пуних међусобног поверења и љубави. Уверен сам да такав приступ различитостима имају и друге традиционалне, овде дејствујуће вере.
Наслушали смо се у време комунистичког система глупих и досадних прича о томе како вере деле и завађају људе. То исто, и још горе, слушамо и данас од многих приучених и недоучених интелектуалаца. Људе и народе не раздвајају и не завађају верске различитости саме по себи, него људски греси који нас прво одвоје од Бога, а онда и заваде с ближњима и сваког човека са својом савешћу.
Највише заступљене вере у Црној Гори – православна, римокатоличка и ислам – изграђивале су вековима своје системе вредности, који сваки са своје стране доприносе стабилности државе и хармоничности друштва. Пометња и проблеми у друштву, па и међу самим верама, настају онда кад се људи удаље од суштине своје вере. Дакле, уколико сви достојно поштујемо и живимо своју веру увек ћемо бити способни за конструктивни дијалог и за решавање свих тешкоћа, па и међусобних неспоразума.
Често се говори да се владике и свештеници у Црној Гори баве политиком. Да ли је тако?
Ако се политика бави Црквом, и то с намером да је угрози и понизи, онда смо ми свештена лица дужни да дамо адекватан одговор, што смо и учинили кад је децембра 2019. донесен Закон о слободи вероисповести, који је заправо био закон за ликвидацију СПЦ у Црној Гори. Нисмо основали политичку партију, нисмо се поистоветили ни са једном странком, него смо дали отпор тадашњем режиму на јединствен начин.
Изашли смо заједно с верним народом на литије, које нису биле политички покрет, него пројава неуништиве вере и снаге коју Црква има. Иако нису биле политички покрет, литије су имале неке политичке последице, народ се охрабрио и први пут у историји Црне Горе сменио режим на редовним изборима.
Препоручујете ли вернима да се активно баве политиком?
Не препоручујем ни да се баве, нити да се не баве, и то из два разлога. Први, зато што не бих могао да сносим последице таквих препорука, други, зато што мислим да сваки верник треба добро да размисли и да слободно одлучи уколико жели да се бави политиком.
Да ли им онда препоручујте да излазе на изборе?
Верници су истовремено и грађани државе. Гласање на изборима разумем као грађанску дужност коју треба извршавати. Кад поједини људи говоре да не вреди излазити на изборе, и то поткрепљују доста убедљивим разлозима, поштујем њихово мишљење, али се не могу с њима сложити јер ми то личи на одустајање од борбе за добро. Кад би сви грађани ове или било које друге државе гласали слободно по својој савести, мислим да би се стање у друштву лагано мењало набоље.
Може ли Црква да има конструктивну улогу у политички подељеном друштву уз чување од политичких процеса?
Црква има духовни ауторитет који извире из њене службе и Јеванђеља Христовог које проповеда. На основу тога она може да има конструктивну улогу у друштву, под условом да се њени свештенослужитељи држе подаље од дневне политике, да се не поистовећују ни са једном политичком партијом. Уколико се доследно држе своје службе, тек тада могу и помоћи да се уклоне неспоразуми и да дође до мира и цивилизованог дијалога међу различитим чиниоцима друштва.
По апостолу Павлу, свештеници врше службу помирења, које их је Господ удостојио. Међутим, колики год био духовни и морални углед појединих свештеника, искуство показује да њихов утицај на токове друштвеног живота некада може бити пресудан, али чешће није, зато што се у овом свету људи претежно руководе појединачним или интересима неке групе, а ретко се опредељују за вечне вредности, оне за које се ваља жртвовати. Како год било, онима који хоће да чују Црква својим богатим искуством може увек помоћи да превазиђу међусобне неспоразуме, да се усагласе и да раде за опште добро.
Митрополит Јоаникије на божићном пријему у ординаријату Барске надбискупије
Коју поруку у данашњем времену носи Немањин дух као један од оснивачких стубова православља у овом региону?
Стефан Немања, Свети Симеон Мироточиви, заслужено је добио, убрзо после свог светачког прослављења, звање вожда и заштитника отачаства. Не само због тога што је створио јаку државу, него и зато што је своју државу и свој народ духовно и културно просветио и уздигао.
Украсити своју отаџбину многим светињама, до тада код нас невиђене лепоте и величине, привести свој народ Христу, духовно га оснажити и објединити, надахнути га богољубљем и родољубљем, сабрати у једно расцепкане српске покрајине и створити моћну државу – све то заједно могао је да постигне само владар дубоке вере и силне енергије, мотивисан незаситом љубављу према Цркви и свом народу.
У овом времену кризе породице и морала важно је истаћи и Немањине родитељске врлине. Он је као муж и отац имао љубав и ауторитет који обједињује и јача породицу. О величини тог ауторитета сведочи и то што у његовој породици, док је он био жив, није било свађа и раздора, него се тек после његовог упокојења завадише његови синови Вукан и Стефан. Међутим, он их је посредовањем Светог Саве измирио кад се својим моштима као нови светац вратио из Хиландара у Студеницу.
Ово је редак пример очинског ауторитета који разрешава крвави братски сукоб својим посмртним дејством, из оног света. С таквим врлинама и заслугама Немања је и као историјска личност и као светац пример за углед целом свом духовном потомству, али и више од тога, надахнитељ и најпоузданији руководитељ за свако богоугодно дело.
Улога Цркве у образовању и култури
Може ли Црква да пружи допринос у областима као што су образовање, култура и друштвена правда?
Цркви је глава Христос, оваплоћени Логос Божији, извор сваке мудрости и знања. Због тога је њој својствено да се бави просветом, да оснива просветне установе различитих нивоа, у којима млади од најмлађег па до зрелог узраста могу да стичу и духовна и светска знања. Зато је Митрополија црногорско-приморска уз помоћ добрих људи основала Православну гимназију „Свети Сава” у Подгорици, не да бисмо у Црној Гори имали још једну школу, него да бисмо дали пун допринос квалитету образовања и васпитања младих. Ова митрополија се још од епохе Петровића до данас успешно бавила просветном делатношћу. Њена Цетињска богословија недавно је прославила 160. годишњицу оснивања
. Почетак рада гимназије је природни наставак нашег дугогодишњег самопрегорног рада на плану просвете. Цркви је такође својствено да се бави културом. Богато културно наслеђе Српске православне цркве сведочи о њеној непрестаној културној делатности, која је у прошлим временима достизала високе домете, а и данас их достиже.
Исто тако, Црква, као један од субјеката друштва, увек се бринула о правном поретку у својој држави. Први правни зборник ослоњен на норме византијског црквено-грађанског права дао је српском народу Свети Сава својим Законоправилом. Свети Петар Цетињски, по угледу на Светог Саву, сачинио је кратки закон назван Стега, који је имао изузетно велики значај за стварање модерне црногорске државе. Ослањајући се на јеванђеље и на своју богату правну традицију, Црква је дужна да се увек заузима за правду и за побољшање правног поретка у друштву.
Извор: Политика
