Одломак из књиге Перице Ђаковића „Христос се роди“ (збирка питања и одговора из бројних интервјуа које је Ђаковић, у више наврата, радио са блазенопочившим Митрополитом Амфилохијем, уочи божићних празника).
Ја могу да кажем ријеч јаку и оштру, али не грубу и ону која понижава лично достојанство било којег човјека и за било које његово дјело. И за ту ријеч одлучујем се тешка срца. Али, моја одговорност према мом Богу и према мојој Цркви и према сваком живом бићу несагледива је, и велика је колико и моја истинска љубав према Богу и човјеку и Цркви. И кад видим и осјећам и када, што је најгоре, очевидно знам да се догађа нешто мимо Божије воље, мимо људског достојанства и мимо свега онога што човјека чини човјеком, ја морам да упозорим.
Како? Е понекад и тако, па се и мени то тако свиђа. И када би поједини хтјели да ме критикују, грде, а и не ради им се то директно, у брк, онда ме онако, ко да неће, упитају: што ти нијеси као патријарх Павле? Е па, ја бих хтио да будем, али један је патријарх Павле. И једна је она његова велика и дивна истина:
„Ријечи да нам буду благе, а аргументи да нам буду јаки“.
Е па ја бих радо да будем то, али треба имати у виду да је патријарх Павле Славонац, а ја Црногорац из Мораче, потомак војвода и кнежева…Е па знадите, излети ми понекад понека прејака ријеч за коју се послије….
Убија ме сопствена прејака ријеч, понекад. А има и она кинеска, добра: „Ријеч, док је не изговорим дотле сам је њен господар“. Тако и са мном бива. И жао ми је што тако бива. Али…Шта да кажем? Човјек сам, овдје сам, овог духа сам, овдашњег, како да кажемо, па понекад…Повриједи ме неправда, безакоње, неморал, стихија, хаос који се изазива у човјеку и око њега. Повриједи ме када видим колико мржње и страха пројектују у људском бићу и свему у друштву. Повриједи ме лаж и обмана и превара и лупештина и крађа, крађа не само материјална, него и човјекова достојанства и поноса. Убија ме убијање човјека у човјеку.
Ево мене, са мене Морачанина, овдје рођенога, који сам уградио све своје биће и свој труд у Црну Гору, сад мене називају окупатаром и ову нашу Цркву ову нашу Српску Православну, Митрополију црногорско-приморску, називају окупаторском Црквом. Замислите ви то, докле је доспјела та расцјепљеност свијести унутарња и та братомржња. Ето до чега је све то доспјело. Ја сам сада окупатор, Митрофан Бан окупатор, Гаврило Дожић и цијела црква Српска од 1918. сада окупатор. И сам Симеон Немања, наш Рибничанин, са синовима Савом Светим, Вуканом, великим кнезом зетским и Стеваном Првовјенчаним, првим краљем нашим – окупатори. Побогу, па онда је и Свети Петар окупатор, јер је поријеклом са Косова и из Зенице или Травника, окупатор је и Свети Василије, Ерцеговац и Попова Поља Србин.
Треба само видјети, то је оно што мене највише дирне, огроман број омладине од петнаест до двадесет и нешто година око Светог Василија, око свог Свеца, од кољевке надојени према Светом Василији и Богу, под Острогом и у Никшићу. Преко 3.000 знаде само из Подгорице доћи. Свуда су уз својега Свеца, а Светац жив међу њима…
Морам то да Вам кажем искрено, по први пут то исповједам, ево носим овај крст и на неки начин сам прогоњен од 1953. године, и не само од ње, већ враћањем виду дјетињем схватам да моје прогањање потиче још од моје 4 године, од мог првог удара са окрутном реалношћу. Та рана тада настала болом изазвана, патњом и страхом изазвана, па зацјељује деценијама. Носим је на срцу,рану расцјепа, рану мржње, сукоба, братоубилаштва, рану располућености мога бића и бића цијеле црне Горе. Без обзира на све шта се догађало, беѕ обзира на моје ране, вјерујте ми, да ово што се сада догађа то ми је теже од свега , поготово сада по повратку из Сирије, када ме је послије тог заморног физичког и психичког, дочекало то сазнање о том несрећном, бесрамном и безумном закону. Ја сам се просто скаменио. И морам да признам, ево данас пред разговор са Вама, све сам рачунао и питао се – колико је све то уистину, истина. Можда сам уморан, и запањен, рањен напросто, рањен тим сазнањем, изранављен том причом и том очигледношћу да се безумље повампирује и наставља и да постаје – државна политика. И да сви ти људи, и једни и други и трећи, сви су дио нашег народа, да они не могу да нађу заједнички језик.
Смета само онима који у свему томе виде своје интересе. И на све су спремни. А људски мозак, ионако несавршен, на све готов на сваку глупост. Замислите, јединство, територијално јединство Цркве, угрожава Црну Гору? И шта сад? Којим редом да кренемо? Кога прво да избацимо из Авнојевских граница Црне Горе? Из филджан-авнојевских граница, кога да избацимо? Светог Василија Острошког? А Милишево? Светог Симеона? Кога и шта, кукала вам мајка? Незнање… Чудо је незнање! Ако не знаш, склони се, пусти да државу и народ воде они који знају. Ништа о Цркви не знаш, а хоћеш, незнавен да је уређујеш, и хоћеш изнова да је правиш. Много сте се у незнању осилили. Знавен и учен је скроман и смјеран. Да.
Што се тиче политичара, лидера политичких, молим вас оставите нас на миру. Не мјешајте своју политику мрзовоље и диоба и размирица у нашу духовност, у нашу Цркву. Секуларна држава, један њен дио, подразумијева политичке игре. Играјте се на том дијелу терена, али и на њему знајте гдје су границе незнања и некултуре и безобразлука.
Извор: Одломак из књиге Перице Ђаковића „Христос се роди“
