Избор у Удружење књижевника Србије затекао ме је у далекој Аустралији. Признајем: када сам чуо, дивом сам се задивио нечему, што је, уствари, од искона било и остало природно. Но, шта ту да се ради: у једном моменту дошло је до расцјепљења нашег ума, а онда до расцјепљења наше ријечи, а кроз то, неминовно, и до међусобног отуђења оних који јој служе.
Срећа, тај расцјеп се није дотакао срца; иначе, не би нам било спаса. А без Ријечи нема нам живота. Кроз њу је „све постало“, њоме је, све што постоји, заквашено. Зато је све постојеће – словесно и рјечито, ликовито и сликовито. А човјек? Не само да је рјечито биће, него је по битију и по битовању – ријеч, живи и словесни свједок вјечног Слова. Зато никакво чудо што је у његовом језику сачувана, не само његова биографија и биографија свијета, него и радост исијавања и просијавања кроз њега вјечне Тајне.
У ријечи је живот, али је у ријечи и смрт.
Она ствара ни из чега, исцјељује, васкрсава и обоготворава, али и – убија. Није само пјеснике Бранка Миљковића и Бранка Ћопића убила „прејака ријеч“. Када ријеч изгуби додир са својим најдубљим коријеном, онда се и човјек изгуби, престаје да буде словесно биће. Тада његова ријеч лута несмирена, празна и ојађена, као лист ношен јесењим вјетром или као отровни шкорпион, који тражи жртву да јој се напије крви, бјежећи од самоуништења. Јер, и зла и отровна ријеч тражи друштво и заједницу, као и добра. Заједница је у битију ријечи као такве.
Ријеч је човјек, и свијет, и дјетиње око; и дом, и храм и птице пој. И Васиона. У вјечној Ријечи, вјечном Слову, укоријењено је словесно биће и бића – слове и словесношћу миришу и дишу. Злословље и празнословље одишу и миришу злосмрадијем: зли смрад се шири на људе и цвијеће и дрвеће, разарајући као куга нутрину битија.
Истинско слово, права ријеч, једносушна је са истином, добротом и љепотом. Престаје ли то да буде, претвара се, неминовно, у „икону“ апокалиптичне звјери, која тражи – кога да прождере.
Ништа од ријечи светије и ништа од ње обесвећеније. Човјек је, поставши ријеч и примивши слово, добио страшни божански дар: дар живота и смрти.
И добра и зла ријеч ствара: једна заједницу живота, друга заједницу смрти и ништавила.
По свједочанству Макарија Египатског, постојао је један „мали брат“ пустињак. Када је говорио, из уста му је излазила свјетиљка огња, а кад је пјевао – излазило је као огњено уже које се дизало до небеса. Једног другог древног египатског пустињака, аву Ахилија, видео је брат како избацује крв из уста. На питање, шта му је, Ахилије одговара: „Ово је ријеч брата који ме увриједи; борио сам се да га не оптужим и молио Бога да је скине с мене. И претвори се ријеч у устима мојим у крв, и избљувах је и нађох мир, заборавивши увреду“.
На ахилијевски начин избљувати зле ријечи „као крв“, значи наћи људе и бића, значи открити Љубав као потку свега и затреперити радошћу и миром, прожиман тихим повјетарцем вјечне Тајне.
На том и таквом благом Слову и доброј ријечи, утемељено је и наше свесловенско битије. Тамна словенска стихија се преобратила у свијетлу и ушла у словесност историје кроз ријечи: „У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог!“
И поред тога, у нама и данас, нажалост, има премного злословија, и злосмрадија, и празнословија. Управо стога што зла ријеч није у природи него у вољи и свако је може изабрати у свако доба.
Радујем се што сам у друштву оних, за које мислим да служе благој ријечи и чезну, у својим дубинама, за истинском словесношћу. То увјерење ме и подстакло да с благодарношћу прихватим овај избор по позиву у Удружење књижевника Србије. Хвала!
(„Књижевне новине“, март 1985)
